Zvezda

Стр. 190

Врој 24

тако силно притискивале, да ми се чинило као да у мене бију два срца, као да су у мени две душе. Али те руке, које су ме тако грлиле, наје данпут ме оставише, и ја остадох самохрана сагоревајући од жеђи, коју никаква вода не могаше утолити. Може бити да би нов пољубац угасио ту жеђ, зли ја га не добих, и ево где се само храна губим, с изгорелим од ватре уснама и са раствореном раном у срцу, а за то, што се друго срце откинуло од њега. Ето, зашто плачем... И сама себе питам: Зашто је Бог од мојих уста откинуо друга уста и од мојих руку раздвојио друге руке, које су ме тако слатко грлиле? Зашто је Он тиме ранио моје срце? Ако та виша радост није требала да траје докле год сам жива, зашто ми је добри и мило срдни Бог дао да је осетим? Боље би било да никад за љу нисам ни знала! Била би срећнија. Ето зашто плачем, ето зашто су ми очи умивене сузама. Али не мисли да су то - сузе страдања, не! Ох, то нису — ни сузе радости. Ти си — паметан човек; ти ћеш, може бити умети да ми објасниш: из каквог се тајанственог врела оне лију, те не могу да их осушим?... И ја одговорих девојци, која је плакала после љубави: — Свему дође своје време; свакоме раду, који се под небом свршава. свој рок. Време — родити се и време — умрети; дође време да посејеш а дође и да пожањеш што си посејала. Време плакању и време смејању; време—туговању и време — весељу. Дође време да се бацаш камењем, а дође да га опет на гомилу збираш; време да грлиш и време да избегаваш загрљаје. ' Љубав је зато тако бајна и пуна сладости, пгго је кратка века и што у једноме минуту сагоре све што се целе године прикупило. Сузе твоје, дете, нису сузе туговања, ни сузе радости, ни меланхолије. Пусти их да наквасе усне твоје, па ћеш осетити како су слатке горчине, као лист оног зеленила што обавија ограду твоје баштице,.. У нади да ћу наћи такву љубав, која не зна за сузе, ни за покајање, тражио сам младића, који је љубио ову девојку. Али место да га наћох ликујућа, с очима из којих блиста радост, којом га је љубав обдарила, видех га како се уморан лениво опружио на траву, у лугу једном, Он није плакао, јер није жена; али је био блед, па је онако уморан само уздисао. а очи му беху склопљене. Звуком својих речи-разбудих га и рекох му: — 0, срећни младићу, у данима задовољства буди весео.

Ти си испио пуну чашу, у коју је Бог налио најслађи нектар, који пије у своме рају, нектар, у коме је мирис свих цветова, мед пчела са свих страна света, у коме се огледа осмејак небесне зоре. И место да благосиљаш живот и Онога који ти га даде, тебе је тај живот већ умо рио те лежиш тужан ту на трави! А младић, који је љубио одговори ми туж-. ним и сусталим гласом — 0, паметни човече, ти, што ме разбуди из мога заборава, реци ми: зашто је виша радост, коју ми даде девојка, морала да створи у мени меланхолију? Кажи ми: зашто морам ту радост љубавног плама, ко.ју ми је Бог испослао да плаћам кајањем, и сумњом, и оваквим умором? Зар не би било боље за мене да нисам ни познао љубав, кад је та љубав требала да буде тако кратка века, кад ме је направила тако тужним? И ја му рекох: — Весели се, младићу, на расвитку твоје љубави, испуни радошћу срце твоје у часу зоре твоје, иди тамо куда те води срце твоје и на коју страиу гледају очи твоје; али знај, да весеље не може вечно трајати, па као што за данима светлим долазе дани мрачни, тако и после сунца л>убави наступа ноћ умора. Ти не треба да си тужан што си нознао шта је љубав; немој мислити да се љубављу може живити вечно. Љубав — то је весеље, а човек се не може веселити целога свога живота. Спавај, одмарај се; после ноћи наступиће дан Сунце се роди, па онда зађе, а увек се клони ономе месту одакле ће се родити .. Кад сам видео меланхолију у девојке и младића. који су били тужни после љубави, прохте ми се да нађем човека, којије у својој младости љубио стотину и хиљаду пута, а ко.ји је у љубави непрестано тражио новину и разноликост. И рекох му: Може бити да ти никад ниси био равно душан у љубави нити си због ње осећао покајање, јер си у разноликости налазио противан отров љубавном умору и у лакоумном забораву хранио си сваки дан нове наде и налазио нове цветове невиности? Али младић, што је много љубио, одговори ми: — Не, ја сам тужнији од онога који је љубио само једанпут и само једну жену, јер ми је многобројна љубав била досадна. Из сувишнога, рекао је најмудрији међу мудрима, рађа се таштина; а какву корист има човек од таштине? У једне жене нашао сам љубав без страсти, а другу. тражећи страсти, нашао сам без љубави... Где је било ватре, недостајаше светлости, а где је био блесак ту не беше топлоте; и увек сам налазио једно без другога, снагу — без грације, мисао — без осећаја.