Zvezda

Ст1>. 222

3 В Е 3 Д А

Б гој 2«

о! уен! али чим се почне смркавати и оие белосиве невестиде загусте нреко улида одмах се сваки лати карабина и одпочне нудњава. Ово јередовно било сваког вечера, јер су гуске редовно прелетале са околних планина океану. Да право речемо — г. Девис имао је право да сваког непослушног грађанина казни и да га преда суду, али притом не треба заборавити, да су кривци били за време болести лекарови пацијенти, а за време здравља пацијенти управника полиције, јер су сви код њега обућу правили. Зато је у овој вароши било и морало бити све потаман као на небу. Али се једном прекратише и ови мучни дани. Ево како је то-било: Господар §тосегу, окомио се на госпођу §тосегу! Овде вал,а ми, да вам читаоци објасним, шта се у америци разуме под именом ^госегу. Стгосегу, то је трговина у којој се нродаје све и сва што живом човеку треба. У једној ^госегу, може се купити н.пр. брашна, капа раз них облика и каквоће, цигара, метала, дугмади, ииринча, сардина, рубља, тањира, сланине, разних семена, блуза и одела, стакларије за лампе, секира, пексимита, памучних оковратника, сушене рибе итд. Једном речи све што човеку треба, У почетку је била у варошици само једиа §тосегу. Њу је држао један немац Ханс Каше. Родом је из Пруске, и у велико ч>легма. Могао је бројатн до 35 година, имао је избуљене очи и, што је особито, није бно гојазан човек као штоје већина Немца, али је опет био развијен. Готово је увек ходио без горњег капута и никад није испуштао лулу из зуба. Енглески је разумевао оно лико, колико је потребно за ћштезз — трговање а даље ни зубом двоквути. Трговину је водио доста срећно, јер су за непуну годину од кад је одпочео трговати, грађани су били уверени да он броји неколико хиљада долара . , Али готово одједном и изненадно, појави се спроћу његове §тосегу и друга. Иглечуда! прву је држао Немад, а другу Немица. Кипе§ип(1е шк! Е(1иаг(1 Е(5аагс1 ип<1 Кипе§чт<1е! Обе стране отворе очајну борбу, која се с дана на дан све више ширила. Повод ове међу собне борбе био је тај, нгго је Мис Најманова. тако се звала гоеподарка ново подигнуте §тосету — угошћавала своје госте са ташцима од брашна помешаног са содом или квасцом. Она је сама својим гостима говорила, да је брашно куповала код Ханса Коше, јер своје још није отпочела да употребљује. Гости су долазили мало по мало до уверења. да Ханс-Коше није друго до један око рели завидљивац који хоће пошто по то да уништи своју противницу. Готово је сваки грађанин могао предвидети, да ће се са отварањем нове §тосегу породити не пријатељство између њихових газда, али нвко није иредвиђао, да ће између ових биги толика обест. Обеет је до тога доспевала, да кад је н.пр.

Ханс ложећи ватру пред §тосегу удешавао да дим улази у суседну §тосегу. — Нарочито је ло жио већу ватру кад ,]е ветар дим односио ка §тосегу М. Најмановој, Мис Најманова обично би тада опоро узвик нула о! Би^сћтаи! а Ханс је ово држао за повећу увреду. (наставиие св)

ПОЗОРИШНА ХРОНИКА

НОКОНДИРЕНА ТИКВА комедија у 3 чина од Јована Стерије Поповића — ДОСАДАН СВЕТ комедија у ЗчииаодЕ. Пајрона иревео Мих. Р. Поновић — НОРА драма у 3 чина од X. Ибзена превео М Ш. М. Гошћа г-ђа Милка Марковићка. Ви вал,ада не очекујете од мене да вам ја опширно говорим о „Покондиреној Тикви"? 0 тој тикви се за ових последњих 50 година говорило више, но о каквој најукуснијој воћци, али то још не значи да се више о њој не би имало шта рећи; — пре би могло значити обратно, него само мени у ово четири ступца, што ми их је уредник на расноложење ставио, иијемогућно. Ја вам само толико могу рећи: да је се овај стари комад јако доиао, и да је се тог вечера најбол^е видело колико сам имао право, кад сам Управи замерао, што не даје чешће старија драмска дела из наше литературе. Јер што је један комад стари по датуму, још то није доказ да је и застарио; он је врло често много сувременији сад, но у доба кад га је писац градио. А то је баш случај са овом „Тиквом". У комаду видите како се једна опанчарка понела и како се иеда, јер мисли да је за боље створена на хоће силом да изиграва „ноблес", — а одмах на улици сваки дан видите како се једна, негдашња „вешерка", такође напендечила и хоће пошго по то да цредставља велику госиођу. Али сваки к'о није слеп одмах може приметити да обичан врг не може доћи на трпезу у место кондора, него му увек штрчн држак, па и опанчарка или ираља не може постати госпођа, ма какво одело на се метула, и ма се на ма каквим колима возила. Овај је, дакле, комад Стеријин више него обична комедија, он је једна аристофанска комедија, у којој се на иозорници могу наћи лица, која сваки дан виђамо — и то нам прави огромно задовољство. Само нас у исто време то и ожалошћава, кад учинимо поређење са Београдом некад и сад, па приметимо: да се је онда све смело казати, што се видело а сад нам то није допуштено чинити. Ала, кад би нешто данас човек смео и умео да напише комедију „Београд некад и сад"! Само к'о зна да ли би то испало као комедија ? Но мимо ова размишљања, помислите, како је се овај комад морао допасти у своје време', кад је публика била много наивнија, и кад је сваки