Zvezda

Број 28

3 Д А

Стр. 223

могао прилепити неко познато име на особу „од Мирич"! Како се је свак морао радовати кад нађе на позорнипи неког свог доброг познаника под маском Свјатозарија Ружичича! И данас њих има, можда су чак и многобројиији, али су мање ин тересантни а више заннтересовани. Може се рећи да је комад добро текао, али даје подела и сувише Фантастично изведена. Г-ђа Теодосићка није још стигла да игра „Тикву" и ја знам да ће јој то бити мило чути, на се зато и не устежем ре^и. Иначе је она марљиво обра дила улогу. Чича Илија и г-ђица Миљковићева били су врло добри, а Тодоровић је био сјајан! Да ]е Фему играла г-ђа Радуловићка, њену другу г-ђа Јовановићка и оног шустера, мало мање сна жан, мање бујан човек — комад би био одлично приказан. „Досадан Свет (| је веома весео комад, али је мене направио тога вечера меланхоличним (ма да не толико да би ме морали водити у Париз ради лечења>, јер ме је та комедија опоменула да се већ почиње старити. Као што видите: врло оригинална констатација! Али је за мене збиља нова. Ја сам се сетио, да сам још пре 11 година, кад се „Досадан Свет" први пут давао, писао једну дугачку рецензију (приметите, да ја не употребља вам придев велику). Мени се тај комад увек јако допадао, и то је, јамачно, не само најпопуларнији, но и најбољи комад Пајронов. Међутим онје чудесно прост и једноставан. Све се оснива на оној древној опасци: да се и љубав даде изазвати, и да се она онда појави, кад дође у оиасност, Удар нађе искру у камену Без њега би у кам очајада ... Из частољубља родила се љубав, Да није Роже мислио да ће му Белак ареип ти Сузану, и да се она није показивала као да је заљубљена у Бе лака, те тако заголицала Рожеово частољубље, —■ ко зна да ли би .је он заволео? Знате како наши кажу с уздахом: Имадох, не знадох! Изгубих, познадох! Кад је Роже осетио да ће изгубити Сузану, онда је тек осетио и да је воли. Сад да ли је он њу и пре тога волио ? Или је није волио, и онда како је могао бити саревњив пре но што ,је био заљубљен ? Али се цела та интрига љубавна провлачи само као црвен конац, кроз главни предмет ове комедије, а то је сама средина где се све ово дешава. Та је тек средина мајсторсгеи оцртана, ма да је иисац где где и карикирао извесне личности У Француској у свима епохама постојали су извесни кругови, где су жене преотимале утицај, и који су као нека подземна сила утицали на све послове, нарочито су се много пледи у књи жевност Кад то „интересовање" пређе извесну меру, онда се нађе по некн спиритуални писац те их изобличи, и то изазове извесну реакцију за неко време, Као ремек-дело у том послу остала је

Молијерова комедија „1еа 1еттез 8ауап1;е8" , чије је ираунуче „Досадан Свет\ Они су из исте Фа милије. Комад се јако допао, ма да је лоше приказан. 0 г-ђи Марковићки ћу на крају говорити те за њу овај општи суд не важи. Сем г-ђе Гргурове, који је била одлична, али о чијој се игри уздр жавам говорити, само је г-ђа Тодосићка била добра. Истина да је она била тако добра, да сам се ја чисто зачудио. Гавриловић је хтео да буде сјајан, али му није пошло за руком. Он игра овог Рожеа онако како се њему свиди. а не онако какав је у комаду описан. Милорад као стар младић, који се враћа из Инђије где се шест ме сеци бавио о „проучавању надгробних споменика", и ко.ји долази непосредно са жељезнице у своју породицу и својој мајци, улази у белом ирслуку, модерној машни, белим рукавицама, реденготу и — шапоклаку. Према таквом костиму он је и своју игру подесио. Збиља, кад поменух тај „шапоклак", то вам је један интересантан објект. Њега глумци носе увек собом, па било да су у Фраку, реденготу или жакету Само га при излазу додају један другом и том га приликом., нрема потреби, снљоште или подигну. Ево већ годину дана како га г. Дим. Петровић не испушта из руку, па ма какво одело имао. Како их већ иије жао, једне стварке ! Остали су били врло слаби и ретко је ко знао шта игра. Тодоровнћ, који иначе доста уснева, изгледао ,је то вече као да нема појма о типу који изводи. Е, ја зиам, да то није исто што и Свја тозарије Ружичич ! Превод је још из 1888 год. када је преводилац бно на Вел. Школи, па се то наравно јако и опажа, зато би га требало по правити. „Нора и је најпростије, најразумљивије, а по моме мишљењу и најбоље дело Ибзеново. Оно је све у једној идеји: да је лажан основ на коме почива наше друштво, да је скроз „лажно наше васпитање, и да се љубав не налази та.ио где је и уверавање, но да су то само голе речи и обмана. Наравно, да кад се нађе неко тако наиван те поверује све што му се наприча и унесе у односе — у овом случају брак све што има, т.ј. сву своју љубав, без резерве и без задњих мисли — онда то наивно сгворење у ирвој кризи види да је њему иодваљено; иримети да је он у ортаклуку, заједничком животу, преварен и мора тежити да раскине уговор који га везује. Веома је тешко бнти толико наиван и не бити „обавештен" још из ране младости јер још у де тињетву, на божији створ, што се човеком зове, навале толика неваљалства, и он је принуђен да умотри толико иодлости, нискости и гадости око себе, да ако иоле има памет на бвом месту, мора знати на чему је, и у колико може веровати туђим речима, а колико опет од себе може дати другоме. Или, ако се нода цео — то је бар хотимично, и ако не увек свесно. И зато штојетотако тешко,