Zvezda

Врој 80

Стр. 235

...Доста је и то; а. што вели ча-Ђорђе биће ваљда времеиа, када ће се врлина' и за живота поштовати и награђивати. — заврши Марко своје прич.ање с уздахом у очима. 6. марта 1899.

ШКОТСКА ПЕСМА - II У III К И II Лете врГши врх атара, .1 едан другом прогорара : Знаш ли, вране, где би пали ? Где би мало поручали ? Одговара вран с далека: Ја знам где нас гозба тека: Лод ракитом у пољима Убијени витез има. Ко га уби п рад чега, То зна соко више љсга, Знаде коњиц без коаика, И невеста младолика. Сив је соко одлетео, На кољица душман сео, А невеста болећива Жали мртва — чека жива ! Београд. Војислав Ј. Или1|.

ГДЕ П0М0РАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина (нАСТАВАк) Г.УИ Николај Ивановић погледа на сат. Беше дванаест часова. Три је сата како се пењу уз брдо, а Везув је још једнако удаљен. Сунце припекло Мазге запрегнуте у кола узнемирише се ; зној кипти с њих. Кочијаш замоли да се стане, те да се мазге одморе. Зауставише се на једној тераси Енглези с места повадише бинокле и почеше разгледати море и Безув. Коњурин замоли једног Енглеза за бинокл и такоће погледа на Везув — Има нечега страшнога, рече он Кад сам пошао овамо дрктало ми је срце као јагњећи реп, а сад видим да је све то било узалудно Морам признати, да сам друкчије замишљао ову огњевиту нланину, мислио сам да је то Бог зна какав пламен и дим, да главе излећу из крагера,

а кад овамо, а оно као да је пожар у каквом дућану: дим пзбија а ватру не видиш. — Немој се баш толико храбрити, још нисмо ни догали где треба, одговори му Николај Ивановић. — И ја сам га са свим друкчије размишљао, додаје Грабљин. — Причали су ми да се иде на Везув лепим путем, да су на сваком кораку ресторани а кад овамо, а оно права пустиња — А оно онамо, у даљини, мора да је ресторан. И заиета, у даљини, кроз тавно-сиву маглу, пидело се неко бело, камено здање, — Па што ми стадосмо у овој пустињи ? виче Грабљин. — Требали смо стати онамо. Кочијашу! Коше! Ресторан... Хајде до ресторана, рече он, а показује здање. — Жедан сам до смрти, а међу тим, испразнили смо и своје и енглеске боце. Имате још селтерске воде једну боцу .. Хоћете ли? пита га ГлаФира. — Што ће ми вода ! Ја сам већ почео другим пићем... Коше 1 Ресторан... Брже у ресторан. Добићеш на чај. Та преведи му, РаФашго, да иде једанпут. — Зар ти не видиш да је стока изнурена. Дај да се одмори. Горе ће бити ако на путу падне. Одморивпш се, они пођоше уз брдо Бело је здање све ближе и ближе.... ево и кола дођоше преда њ. Стој ! Стој, кочијашу ! виче Грабљин и хвата кочијаша за раме. — Јунаци! Изволите! Једва дођосмо животноме извору. — Немој се толико радовати. То није ресторан, него опсерваторија, одговори пу Перехватов. — Каква опсерваторија? Хајде не лажи! — Та ево натписа наЈкући. Читај. — Како ћу читати кад не пише нашим сло вима ? Али, баш да покушам. СЉаегуа... Јест Бога ми, опсерваторија. Али може бити да се тако ресторан назива ? Изиђи из кола и запитај, може ли се ту добити коњака, или бар црнога вина? Та не може.., то је права опсерваторија, за гледање небесних планета. — Тфу^ грдне невоље! Дошао сам, радујем се - и од једном, ето ти! . Може бити да се и ту даје што за пиће. • А где је пиће у опсерваторији? — А што ? Како се да пити у апотеци? Зар си заборавио, како смо оне ноћи у Паризу свратили у апотеку и нашли ракије? — Знам ; али у апотеци има шпиритуса, а овде нема. Господо! Ако желите, можете овдегледати нланете на телоскопу? Ево где пише, улазак је слободан, нуди Перехватов. — До ђавола с планетама! Што ће нам нланете? Нама планете не требају, него — стаклени инструменат са напитцима.