Zvezda

15 рој 31

3 б Е

Башча нам је била омалена, но врло лијепа. Неколике воћке на широко разастрле грање, па направиле као неко кубе, кроз које сам једва могао да сагледам небо и неколике звјездине, што трептаху на њему. Око мене је мирисала трава и пјевали сакривени цврчци, а на другој страни, преко омалене авлије, из .једне собе чуо се жив разговор и некакав кикот. Ја погледах тамо. Крај једнога пенџера, што је гледао у авлију сједио је мој нови комшија и држао некакву књигу на рукама А поред њега сједила је лијепа му жена и наслонивши се руком на његово раме, завиривала у књигу и при томе се гласно кикотала. Ох, како ли сам у тај мах завидио срећноме мужу ! Чини ми се, да би све прегорио, кад бих био на његову мјесгу и кад би се она на ме на слонила и са мном читала. И ја сам, у својој машти, за час створио ту слику и то тако живо, да ми се учинило, као да осјећам њезин лакат на моме рамену, а њезин врели дах на својим обра зима. А тада ме и опет обузе она јутрошња топлина и ја поново задрхтах. Затим сам још дуго и дуго гледао тамо... (НАОТАВИИЕ СВ)

С М Р т Гледајући сунце сјајио, Како му је врео зрак, Јака светлост вид помути, На зеницу падне мрак. Гледајући у смрт црну, Усиомене тад нагрну, На минули, слатки сјај ; А преплашен дух погледа, ЛГта му носи самрт бледа ■Мир, пакао или рај ! Сотсољаиин.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкинз

(НАСТАВАК) 1јУ III Жељезничка је станица прибијена уз литицу, покривену слојем окамењене лаве, што се мести мично почела крунити. Готово дупке уз ту литицу урезане су шине, на простору 3—4 км. По њима

се диже и спушта на конопцима, отворен вагончи]1 с десетак-дванаест места. Њега креће пара. Путници одмах стадоше разгледати пут. У то време, вагон се спуштао низ литицу. Кондуктер труби у рог. Путници гледе на бинокле, ГлаФира стала забацивши горе главу и невољно задркта. — Фу! како је страшно! проговори она. Дисање ти застаје, а још и не идеш. Језа црожма и Николаја Ивановића. — Нећеш ићи ? запита он — Како да ие идем? Било би срамота. Колико само идемо на колима, и билете смо узели, и већ смо на станици, а да не идемо! Иде и други свет. Гле, спуштају се! — А шта ћемо ако се конопац прекине, па слетиш доле ? Кости ти се не би нашле, рече Коњурин. -- Ја мислим да тим путем може ићи само пијан човек. Пијану је море до колена, примети Грабљин. — Припази се богме, Григсрије Аверјапићу, и не пиј много. Пијан можеш лакше из вагона испасти, рече Перехватов. — А ти ме држи, да не испаднем. Зато сам те собом и повео. — Не не!... Сачувај Боже. Ако ви будете пијани, ја не идем с вама, рече ГлаФира Семјоновна. — Молим вас... ради храбрости то мора бити... тим нре, што је ово пут као на робију. У то време вагон се спуштао са седморицом путника. Међу њима се угледа једна дама — Немица. Она беше бледа као платно а седела је с полузатвореним очима. Крај ње седи дебео Немац с кудравим брцима и даваше јој да мирише шпиритус из <х>лашице. Из вагона је изведоше под РУ К У- — Ово је задовољство горе одневоље! рече Николај Ивановнћ и одмахну главом. — Вреди ли то ићи? запита он жену. — Видиш ову госпођу... она је онесвесла. -— Разуме се, да не вреди ићи, рече Коњурин. - К врагу тај пут! — Не, не, ја идем! Зажмурићу док идемо, . али се мора ићи, осече ГлаФира. На што би то било налик: да не идемо а по целом Петрограду смо раструбили, како ћемо бити на Везуву. — Ех, у Петрограду ћемо лако причати да смо били на самом врху Везува, и да сам ја с кратера цигару запалио. Ти мислиш да ће нас ови издати ? (и ту махну главом на другове) Не, никад! Јер ни они се неће пети, ако ми не хтеднемо. — Ја се пењем! рече Иерехватов. —^ И ја с вама, а ви господо како хоћете, рече ГлаФира стално. Разгледавши пут, сви се крену у ресторан. Свакоме је било некако мучно, али сваки се