Zvezda

Број 31

3 В Е

3 Д А

Стр. 245

— Вели, и ако има места у вагону, забра њеио је сад нозити нише од шест путника. Пређе су возили по десет, па канап није издржао и де сила се несрећа, — преведе му Перехватов. — Боже милостиви, па гата је ово?! Жена тамо а муж овде! ТФу, несреће! — Ми ћемо поћи идућим возом, а она ће нас горе дочекити Али Николај беше просто у очајању. Он је гледао горе, а срце му се стеже, махну жени ма рамом и штапом и још викну: Глаша! Буди смотрена! Ако Бога знаш буди смотренија! Зажмури! Залшури! Не гледај доле! А горе кад дођеш, стани, ни с месга да се ниси макла! .. Чекај нас!.., С Енглезима да се ниси усудила ни крочити ! Разумеј: не смега'.. Али, одозго не би одговора, нити се дао видети ма какав одговорни знак. (Настави^е се)

К 0 3 Н А? ШУ 1)Е МАТЈРА88АЖТ

Боже мој, Боже! Ја дакле морам иснричати шта ми се догодило! Али, могу ли? Смем ли? То је тако чудновато, тако смешно, тако непојмљиво, тако лудо! Да нисам уверен да сам оно заиста видео, оно што је заиста било, да се нисам осведочио о мојем непрекидном посматрању, ја бих сам себе сматрао за опсењеног, или за играчку каквог привиђења. Али најзад, ко зна? Ја сам сад у (1а таГвоп <1е зап^е) ја сам у њу својевољно ушао и то радо и од страха од спољњег света. Једно једино лице зна моју историју. То је лекар. Ја ћу је и написати. Зашто ? Да је скинем с мене, јер ме притискује као каква мора... Ево их: Увек сам био усамљен сањалица, нека врста ФилосоФа, добар с малим задовољан; нисам био огорчен на људе, нисам мрзео небо. Живео сам сам, увек сам, јер ми је сметало приеуство других Како да објасним то? Не могу. Болео самда се виђам са светом, да разговарам, да се веселим с пријагељима, али све то да не траје дуго, јер кад су дуго уз мене и имтимнији, ја се уморим, клонем, постанем нервозан и дође 'ми неодољива жеља да их се отресем, да иду или да идем, само да будем сам. Та воља била ми је више него потребна, неодољива нужда. И када би ти људи остали, ако би их морао, не слушати, него само чути њихов разговор, то би ми се слутило на неку несрећу.

Какву? Ах! Ко зна? Можда обичну несвестицу? Да, да! Зацело! Ја тако волим самоћу, да не могу да трпим да још ко спава под мојим кровом, не могу да живим у Паризу, јер се у њему просто борим са смрћу; умирен духом, а по телу ми гмиже по живцима та бескрајна маса живих, која је немирна и кад спава. Ах! сан других ми је страшнијп него и сам говор њихов. И ннкад се не могу одморитп кад знам, кад осећам иза каквог зида, правилно дисање каквог створа. Зашто сам такав? Ко зна? Узрок је можда са свим прост; ја се брзо уморим од свега оног што се не дешава на мени. А има много таквог света. Има. нас две врсте на земљи. Они, који нотребују друге, јер их ови разонођују, забавл>ају, одмарају, које самоћа упропашћује, убија, и они, којима је у друштву досадно, које друштво умори. чини их нервознима, док их самоћа умирује, крепи, у самоћи се осећају слободни, мишљење им слобоч,но ради. У кратко, то је природни појав. Некима је одређено да живе унутра, некима напољу. Моја пажљивост се брзо умори, брзо исцрпи; а чим ми се то догоди, одмах осетим у це лом телу неку несносну зловољу Тако се решим да се ограничим на дружење само са безживотним телима, која су за мене важила као жива створења, и тако моја кућа постаде свет у коме сам ја усамљено живео у средини ствари, кућевног намештаја и других ситница, све ми је то било симпатично, у мојим очима загледаху као лица, која сам ја умножавао, украшавао и међу њима осећао се задовољан, весео, срећан као у наручју обожаване жене, чије уобичајено миловање постаје мирна и тиха потреба. Кућу сам саградио у лепој башти којајебила удаљена од светског шума, а близу једне вароши, где сам могао наћи помоћи у друштву, којег сам се ло каткад зажелео. Сва моја послуга спавала је у једној удаљеној згради у дну воћњака који је био опкољен високим зидом. Мрачне ноћи, тишина мог усамљеног стана који је био изгубљен, сакривен између лигаћа великих дрвета, све је то мене успокојавало, умиравало тако да сам сваког вечера дуго седео само да би се што више могао нагутати те благодети. Баш тих дана давао се „б^шч!" у варошком позоришту. Тада се први пут предсгављала та музикална и чаробна драма, и ја не могох одолити срцу да не одем у иозориште. Браћао сам се пешице, лагано, глава м& је била пуна Фраза и лепих привиђења. Мракјебио тако густ да сам једва нашао прави нут, неко лико пута сам се спотакао Од вароши до мог стана има од прилике 1 км. а можда и више двадесет минута обичног хода. Било је после 3 сах, из јутра небо се мало расветљавало испред мене и појави се млад, жалосни месец последње