Zvezda

Стр. 306

3 В Е

з Д А

То је литерарна студија једнога ликвидатора у једном новчаном заводу, наслов јој је Ђура Јакши& као иретеча дуилога књиговодства. 9. — Вруће цигле на стомак. 10. — Вруће цигле на стомак. 11. — Вруће цигле на стомак 12. — Хтео сам дати оставку, али помислих да више књижевних студија ваљда неће бити. Сваки је почетак тежак. Не морају сви бити такви' Почео сам да читам Казбулбулбуцеве стихове, и, тако ми Бога, после ових страшних последњих десет дана, и у њима налазим неке поезије! 23. Празник; данас нећу да радим. Тек што сам отишао до Калемегдана, дочепа ме један мој шклолски друг, лекар, иначе заражен књижевним богињама и литературитом. Одвео ме својој кући и дао ми свој рукопис о Хемероидима и иоетским фигурама у трагедијама Лазе КостцКа. Животвња! 24. — Ако, ако! 25. — Вала да му га баш не читам! 26. Поштом дошао нов руКопис, књижевна студија једног архитекта: Шајновији систем штала са еиглеском венталацнјом и утицај Ибзена на Судермане и Хауитмане. Зашто не! 27 — Код трећега листа (има их 142!) иадох у кревет. Што се не може, не може. Нисам ни ја од гвожђа. Теј од зове и вруће цигле не по мажу. Рекао сам да зову доктора који не зна српски; бар од њега сам сигуран! 28. — Анотекар није наплатио лек и поручио да има нешто да ми каже. Језа ме хвата: треба још и Формација да буде заступљена у ли тератури. 29. — Таман сам почео да се придижем, а власник ми посла један рукопис који „мора да уђе". Нећу да ч^јем! Али, треба резигнирати; када сам се ухватио у коло, морам играти. Научио сам да псујем као уредник „Малих Новина". 30 — Не могу. 31.— Биосам у Топчидеру. Један мој позпаник секретар у једноме министарству био се устремио на мене. Знам га: тај пише патриотске драме и потписује их значајним додатком: секретар министарства. Склоних се за један џбун. 1 јун. — Почео сам нагло да слабим; нервозан, раздражљив, љут. Данас је код нас била у посети једна госпођа са суседства. Када је рекла како у неком роману има „ванредно оцртаних типова", ја разрогачих очи и преплашеио је погледах, Она ућута и зачуђено погледа на моју мајку. Лупих вратима и изађох Чух како шаиућу нешто. 2. — Моја сирота мајка покушала је да са тим ужасним литерарним студијама учини исго што су газдарица и синовица славнога витеза Ла Манче учиниле са романима о Анадису од Галије и Мерлену Чаробиику.

На спалиште, на спалиште, Пак'о своју жртву иште! 0, моје ветрењаче! 3. Венем, венем, венем. 14. Обратио сам се полицији за иомоћ, и рукописи ми не долазе. Али мени је све горе. 15. - Лекар ми саветује да идем у Абацију, иначе... Ах, само да ми је да се измакнем из овога литерарнога пакла! 16 Синоћ је на мојој капији ухваћен неки поштар, баш када је покушао да се увуче у моју собу. У руци му је био грдан рукопис! Срећом, његова зликовачка намера осујећена је. 17. Горка чаша ме није мимоишла. Поштар је учинио што је хтео. Лежао сам у постељи и премишљао, како је судба учинила много срећнијим робијаше који у Горњем Граду туцају камен но нас бедне уреднике српских књижевних листова Кад одједном нешто звизну кроз ваздух, кроз прозор нешто пролете и тресну о патос... Зажмурих. Када сам отворио очи, видех на патосу рукопис! Знам, књижевна студија! Али биле су позоришне рецензије, с потписом Дилиженц!

21. - Данас је дошла у посету моја тетка. Када дођох да се поздравим с њоме, она извади из једне избледеле мараме опет рукопис!.. У њеној авлији седи нека госпођа Вана која има брата наредника у војној музици, а наредникове жене маћија има сина контролора трошарине, који у часовима доколице... Јок, планух ја. Напоље, на поље, напоље! и истерах убезекнуту тетку. 22. Баш ми сасвим рђаво. 23. — Јутрос, када је куварица почела да празни кориу јнто је донела са пијаце, иснод спа наћа, на дну, нађе неке хартнје!.. Рекох матери да је отиусти: то је њин мариФетлук! 24 —- Данас умро стари уредник, чији тужан осмех и упало лице тек сада разумем. Нећу да прођем његовим траговима. Бежим у Абацију!

26. Абација. — Сада сам далеко од њих! Слободно дигаем и не ирезам ни од кога. Како је красан живот! 27 — Почео сам да нрегледам овдашње зна менитости. Прво су ме одвели да ми покажу кућу у којој је г. Д-р Ђока Јовановић писао своју монументалну Абацк.ју. Затекох гомилу Енглеза са риђом косом, зеленим наочарима и Бедекером у рун,и. На лицу им се није огледала обичиа бритаиска Флегма, него најживље љубопитство и дивљење... У томе тренутку осетих како је „славно бити Срб". 28. Почиње! С првим Србином с којим се нађох, иаседох! Профссор је математике, и значајно ми рече како по пети пут чита Хамжта!