Zvezda

Број 42

3 В Е

з Д А

Стр. 333

не појавише двоје младих, који се скоро узеше. Они су ишли стазом иреко ливада и прођоше поред мене. Милина, коју ироузрокује извесна срећа, огледаше се на њчховим лепим лицима. Иђаху полако, и држаху се за руке. На једанпут застадоше. Млада жена наслони главу на груди свога мужа, који је страсно загрли. Осетих, како ми се срце стеже. И да ли да признам, нрви пут уђе завист у моје срце. Никада слика среће није ми се преставила са таквом јачином Пратио сам их очима до краја ливаде. Једва сам их видео, кад зачух веселе узвике. То беше цела њихова породица, која је изашла у сусрет. Старци, жене и деца их опколише. Чуо сам узвике радости; кроз грање видео сам отворене боје њихова одела, и цела ми је група изгледала као огрнута облаком среће. Нисам могао да поднесем ту слнку. Толике муке уђоше у моје срце. Окретох поглед од њих и одјурих у моју ћелију. Боже, како ми је изгледала пуста, мрачна, страшна. „Дакле, овај ми је стан," говорио сам, „одређен за увек; овде треба да дочекам крај свогаживота. Богјеиросуо срећу. Он ју је богато даровао свима, који дишу, а ја сам без иомоћи, без пријатеља, без друга... Каква ужасна судбина'" Пун тих тужних мисли заборавио сам, да има један утешитељ; заборавио сам и себе самога „Зашто мп је дат вид", иитао сам се, „заштојеприрода само спрам мене неправедна и маћеха?" Сличан детету, искљученом из наследства имао сам пред очима богату баштину целе човечанске породице, а небо, тврдица. мени украти мој део, „Не, не", узвикнуо сам у наступу беснила, „за тебе нема среће на земљи. Умри, умри, несрећниче. Доста си каљао земљу твојим присуством, нека те живога прогута и да не остави никаква трага од твога одвратног живота." Решио сам се, да запалим своју кућу и да из горем заједно са свим стварима, које би ме подсећале. Раздражен, бесан, изиђем у поље; лутао сам неко време по мраку око мога стана, невољни крици отимаху ми се из притешњених груди и самог себе сам се страшио у ноћној тишини. Братим се у собу пун беса. „Тешко теби, прокажени, тешко теби", викао сам. И као да је сц,е хтело да увећа моју несрећу. Ја чух из средине развалина замка БрамаФана, како ионавља неко „тешко теби". Зауставим се, обузет ужасом, на вратима од куле, а слаби одјек из планина дуго понављатпе: „тешко теби". Узмем једну ламну, решен да запалим кућу, и сићох у доњу собу, носећи пруће од лозе и суве гранчице. То је била соба, у којој је моја сестра становала и ја нисам у њу ушао, од како је она умрла; њена наслоњача стајала је исто онако, како сам је ја последњи пут оставио. Осетио сам језу од страха угледавши њен вео и неколико парчета одела растурена по соби; њене иоследње речи се обновише у мојим мислима: „Ја, те нећу напу стити. кад умрем", говораше она. „Сети се, да сам ја увек код тебе, кад патиш."

Остављајући лампу на сто, опазим узицу од њенога крст-1, који је носила око врата и који је сама оставила између два листа њене библије. Кад сам то угледао, устукнуо сам од некога свегог страха. Дубина провалнје, у коју сам хтео да скочим, наједаннут ми изађе пред очи; дршћу^и приближим се светој књизи. „Ево, ево," кликнух, „помоћ, коју ми ^еона оставила." И како сам извукао крст из књиге, нађох једнозатворено писмо, које ми је моја сестра оставила. Сузе, којемнје бол дотле задржавао, потекоше потоком Сви моји ладни планови изгубише се у тренутку. Дуго сам притискивао на срце то драгоцено писмо, нре но што сам могао да га читам. Бацих се на колена, да измолим милост божанску. Тада отворим писмо и плачући читах ове речи којећеми вечито остати урезане у срцу: „Брате, ја ћу те скоро оставити, али не напустити. Са неба, камо се надам отићи, пазићу на тебе; молићу бога; да ти да снаге, дасносишживот са резигнацијом, док му се не допадне, да нас сједини у другом свету. Тада ћу моћи да ти посведочим сву моју љубав. Ништа ме неће задр жавати ла ти приђем. Ништа нас неће моћи раздвојиги. Остављам ти крстић, који сам носила целога живота Он ме је често утешио, а мојим сузама једини сведок био. Сети се кад год га видиш, да моја последња жеља беше да живим и умрем као прави хришћанин." Ово драго писмо ме неће никад оставити. Понећу га у гроб самном. Оно ће ми отворити небесна врата, којамиумало мој злочин није за увек затворио. Кад сам свр шио читање, осетио сам се немоћан изнурен од свега што сам био претрпео. Бидео сам, како ми се спустио облак на очи и неко време изгубио сам сећање и на моје муке и на живот. Кад сам се повратио, била је увелико ноћ Што су ми се више мисли разбирале, све сам више осе!>ао неки необјашњив бескрајан мир. Све, што се синоћ десило, изгледало ми је као сан. Први мој покрет био је управљен небу, да му благодарим што ми је спречио, да учиним велико зло. Никад небесни свод није ми тако изгледао ведар и леп као онда. Једна звезда блисташе пред мојим прозором. Посматрао сам је дуго са неким задовољством и благодарих Богу, што ми је дао то задовољство да је гледам; осећао сам тајанствену утеху, да је инак један зрак њен досуђен и бедној ћелији Прокаженога. Попнем се у своју собу умирен. Остатак ноћи сам нровео читајући књигу Јовову и свето одушевл>ење, које ми је ушло у душу, угушило је оне црне мисли што су овладале њом. Никад нисам имао тако ужасне тренутке, док ми је сестра била жива. Досга је било да знам да је поред мене, па да будем миран и сама мисао на. њену љубав била је довољна, да ме утеши и да ми да храбрости. Милостиви странче, нека вас бог сачува, да икад живите сами. Моја сестра, мој друг, није више ту, али небо ће ми даги снаге да хра бро сносим живот Надам сс, јер га молим искрено, од свег срца