Zvezda

Врој 42

Официр : Колико је година имала ваша сестра, кад је умрла? Прокажени: Тек двадесет и пет. Али муке су је начиниле, да изгледаше много старија. И поред болести, која јој је одузимала и кварила црте она је ипак била лепа. Само страшна бледоћа јој је смањивала лепоту Изгледала је као жива смрт и морао сам задрхтати кад је видим. Официр: Ви сте је врло младу изгубили ? Прокажени : Њен слаби састав није могао толике муке да поднесе. Од неког времена ја сам приметио, да јој је смрт неизбежна. А судба јој је била тако жалосна, да сам морао и ја да је желим. Кад сам видео, како свакога дана ишчезава и нестаје. осећао сам неку злосрећну радост, што се приближује крај њеним мукама. Месед дана слабост јој се све више повећавала Честе несвестице претиле су животу са часа на час. Једно вече у почетку августа, видео сам је тако слабу, да је нисам хтео оставити. Била је у својој наслоњачи, јер није могла да лежи у кревету од неколико дана. Сео сам поред ње у мраку и последњи пут сам се разговарао с њом. Нисам могао да задржим сузе; неки зао предосећај ме је узнемиривао. „Зашто илачеш? Зашто се толико жалостиш? Ја те не напуштам, бићу увек код тебе кад ти је тешко." Неколико тренутака доц није замолила ме је, да је изнесем из куле. да се моли Богу у маленом шумарку, тамо, где је она највећи део лета радо проводила. „Хоћу да умрем", говорила ми је, гледајући у небо. Ја ипак ннсам мислио да јој је крај тако близу. Узех у наручје, да је носим. „Придржавај ме само, можда ћу имати још снаге да идем." Одвео сам је тако полако, направио сам јој јастук од сувога лишћа које је она сама покупила. Покрио сам је велом да јој неби шкодила ноћна влага, и сео сам поред ње; али она је желела да буде сама у њеним последњим тренутцима. И ја сам се уклонио, не губећи је из вида. Бидео сам, како се вео диже с времена на време, и њене беле руке подигнуте к небу. Приближио сам се шумарку и она ми заиска воде. Донесем јој. Оквасила је усне. али није могла да пије. „Осећам да мијекрај'', рече не крећући главу. „Моја жеђ ће бити скоро за на век угашена. Придржи ме, брате, помози сестри да пређе тај жељени али ужасан пролаз, држи ме и очитај последњу самртну молитву." То су биле последње речи, које ми је упутила. Наслонно сам њену главу на моје груди и очитао последњу молитву: „Иди у вечност, драга сестро, опрости се живота, остави мени твоје смртне остатке." Три часа сам је држао тако у последњој борби природе. Најпосле издану тихо и душа јој одлете без муке са земље. Прокажени при завршетку приче покри лице рукама, а бол одузе глас путнику. ГГосле једнога тренутка ћутања Ирокажени се подиже. „Странче, рече он, кад вас туга или очајање обузме, сетите се усамљенога града Аосте; ви ту нисте учинилн једну посету без користи."

Они пођонге заједно баштеним вратима. Кад је ОФицир био на изласку, обуче рукавицу на десну рук>: „Ви нисте никад ничију руку сгегли," рече он прокаженом, „учините мени ту доброту, да стегнете моју. То је рука нријатеља, који се живо за вас интересује." Прокажени устукну неколико корачаји са страхом, дигнувши руке и очи к небу. „ Воже доброте", уззикну он „обдари твојим благословом овога милостивог човека." „Учините ми онда другу доброту", одговори нутник. „Ја путујем и ми се нећемо може бити дуго видети. Можемо ли бар са нужним предохра нама да се по који пут донисујемо. То вас може разгалити а мени би учинили велико задовољсгво". Нрокажени размишљаше неко време. „Зашто", рече он најпосле, „да правим себи илузије? Ја не треба да имам другог друштва до себе и другог пријатеља до Бога Ми ћемо се видети код њега. Збогом, великодушни странче, будите срећни. Збогом за навек." Путник изађе, а Прокалгени затвори врата за њим и закључа их. Ружа.

МОДЕРНА ЖЕН А к р и т и ч к а студиј а '! _—4. . гпину 1ћу патс 1» туотап! „сла(5ости, име ти је жена." Шексаир, Хамлет. 1. 2. (свршетак) Жалимо из свег срца жртве, али ко помишља на оне жртве, које неопажено, не дајући од себе јава, сваког дана падну у борби за опстанком? Стварност се врло разликује од слике, коју човечија машта себи о њој ствара, с тога би требало да. жене воде озбиљнији рачун и да добро размисле о тој својој борби против стварности, против природе, — а то би био крај Женског Питања Али и мушки су у многоме криви том женском незадовољству. Они у први мах ни од које женске тражбине не виде опасност, те попуштају све дотле, док жене свој рад не преведу преко нрвих тешкоћа: онда се одједном мушкима отварају очи, те спазе своју погрешку и похитају на врат на нос да је поправе. А то не ваља. Требало је одмах у иочетку снречавати, а не у средини или при крају. На западу падоше, да наведем само један пример, у иогрешку, у коју ми из хуманих разлога не смемо никако упасти: они дозвољавају женскима да сврше гимназије и университете као и остали редовии ђаци, па тек онда, кад оне с огромним трудом сврше своје студије, забрањују им практицирање. То је нечовечно и у првом реду погодно, да изазове крајње огорчење код позваних, јер је заиста право, да сваки бере плод свога труда. Тада је већ доцкан разматрање тога питања и конгресно решење: девојка