Zvezda

Број 44

а в е

з Д А

Стр. 349

— Ах, да је само што пре да се дође до Иетрограда и до жене! А шта би нам сметало да обиђемо ту Венецију, па да идемо право кући? напомену Коњурин. (наставиђ,е се)

К11>ижк;}:' \ хроника

Приповетке Лазе К. Лазаревића. Свеска прва. Издање Српске Књижевне Задруге 0 Лази Лазаревићу писало се много, по свој прилици више но што је он сам иисао, али и но ред оних седам-осам студија различите каквоће јога нису казане ни све главне, а камо ли све ствари. С малим изузетком то су најпростија констатовања, развијања опгатих места, оногаштоје било на домаку свако.ие и шго је сваки и без критичара могао опазити и схватити. Нека таква опажања већ су постала и банална (Лаза Лазаре вић је отац новије српске приповетке, картагака соба у „Први пут с оцем на јутрење", и јога нека). Остаје да се уочи што је сложеније и финије, да се изведе одношај између писца и средине, да се покаже однос његова темиерамента и његоваживота под развојем приноведачка талента његова. Г ЈБубомир Јовановић који је приредио ово издање и написао предговор од четрдесет и три стране, испунио је извесне празнине, и поред до сада најпотнуније биограФије дао и неколико но вих опажања. Г. Јовановић се до скора бавио историјом и у књижевна истраживања унео је ону драгоцену особину нагае реалистичке историјске гаколе, сувереност Факта и савесно прикупљање најмањих појединости које доводе ближе истини. Он није оставио пропугатене ни записнике „Побратимства" које је Лаза водио ни приватна писма његовим најближим и најмилијима. Без тих биограФских података много би гато-гата у Лазаревића остало тамно или недовољно објашњено. Однос његов према матери објасниће нам онај готово идолопоклонички култ породице у приповеткама његовим Ту претежност породицеГ. Јовановић је запазио и као појав и као последицу. Мајка (ено је у „Ветру" и у „Први пут с оцем на јутрење"), слаба здравља, после смрти очеве прима на своја слабачка плећа терет целе куће, једну вслику иарницу, и, жртвујући се за своју децу, изводи их на пут. У дугаи детињој та слика болешљиве мученице оставила је дубок утисак, који није могла утрти ни наука „хладна ока", ни борба живота, ни одстрањеност од куће. Када је у животу дошла у борбу породица, мајка као символ њен, са његовом личном срећом, са његовом љубављу према сиротој „Швабици" — осећај дужности претегао је и смрвио срце Анино. У приповеткама то иде

скоро редовно: тако „Школска икона", тако „Први пут с оцем на јутрење", тако „Вертер", тако „Ои зна све". У „Све ће то народ позлатити" породица се исгиче и над већим колективним бићем — отаџбином. Можда је, норед главнога, томе био узрок у темпераменту Лазаревићевом, у зазирању од великих страсти и провала у које оне воде, у љубави према тихој, скромној срећи монотоног, уређеног домаћег живога који лагано тече без великих догађаја и без воликих осећаја. Не само срећне жене но и срећни људи као и срећни народи немају никакве историје. Та особита љубав према породици, тај кућни конзерватизам, тако да кажем, навео је Лазаревића да буде и неправичан према новом покољењу 'људи „новога покољења" данас су већ проседи и седи!) А значајно је да је и он сам спадао у то плодно, бујно и заслужно покољење наше, које се кра.јем шесетих и почетком седамдесетих година учио на великим школама, покољење чије одугаевљење и љубав према науци и народу, отворену, смелу критику и гаироке хуманитарне тежње ми, овако иситњени, без идеја плитки и „практични" не можемо да схватимо. — Трезвенији духови били су сити пусте романтике и плесњивих Фраза гаездесетих година. Романтизам, блажени романтизам, пошто је четрдесетих година одиграо своје у Француској и изашао из моде, погато је прогаао кроз немачке, а затим и кроз маџарске руке, догаао је нас да усрећи Тада је српска омладина носила дугаанке и мачеве, и сматрало се за негато осо бито лепо заогрнут кабаницом : свирајући у фрулу, проћи главним улицама, на чуђење добродуганим новосадским пургарима и београдским мајсторима за ћеиенцима То је било цвегно доба Лазе Костића С друге стране, нова струја се јавила и у науци, књижевности и политици европској. Шесете године најлепше су године нашега века: тада и нешто мало пре јављају се на пољу науке Дарвин, Спенсер Маркс, Миљ, Тен, Ренан, Клод Бернар, код Руса који су били нагаи духовни посредници са Западом: Чернишевски Писарев, Доброљубов, на пољу књижевном Елиог, Такерај, Дикенс, Флобер, а Зола почиње своју славну кариеру, код Руса она сјајна плејада: Тургењев, Достојевски, Толстој Гончаров —све најкрупнија имена нагаега века! Та сгруја је носила различиго име: у Енглеској утилитаризам, у Француској позитивизам, у Немачкој материјализам, у Русији реализам. Имена не означују једну исту ствар, али скупа каректеригау онај критички дух, ону супрематију разума и култ истине и стварности. И како са идејама није исто што и са балама намука и бурадима зејтина, како за њих нема ни карантина ни савскога ђумрука, новн дух је, и као реакција болесној сентименталноети и празнословном романтизму, и као модеран научни правац, као потреба времена п огппта диспозиција духова. почео и у нас хватаги корена. И као гато је Доситејем краје Осамнаестога Нека тадашњи рационализам ушао у наше друштво и књижев ност, тако је ђенијалним Светозарем Марковићем