Zvezda

■ш ■ Б рој 44 3 ВЕ

да писац не прича туђу сгвар према којој је лиричан онде где је ред, него историју своје душе, оно што је сам осетно и препатио! Још једна ствар која подиже вредност „Швабици", то је одсуство онога скоро редовнога оптимизма Лазаревићева оне ФилозоФије доктора Панглоса у „Кандиду": да је све што може бити боље у најбољем међ свима световима. Када читате Лазаревићеве приповетке, вас нешто сгално опомиње на мелодраме и поучне повести: срећан случај или душевни преокрет окреће ствар на боље, грешници се поправљају или казне, добродетељ се награђује, и све се свршава не може биги боље Тада вам падају на ум дела готово свију великих писаца, тада се сећате, као супротне крајности, речи једнога од највећих мајстора: „Уметност је озбиљна! Уметност је тужиа!.. Сваки прави роман треба да отрује деликатне читаоце." А када вам црта оно обиље среће или бар илузије среће, онај идилички сиокојан живот, вама нада на ум ваш сопствен живот, живот обичан, свакодневан, живот свију људн које познајете, међу којима живите, а најзад и велики источник мудрости Шо пенхауер и његове горке речи: „Живот је вечити лов у коме се бића, час као ловљена час као ловци, крве око комада дивљачи који се псима бацају; рат свију против свакога; исгорија природног бола која се своди у ово: хтети без побуде, увек страдати. увек се борити, затим умрети. и тако даље, у векове векова, док се кора наше планете не сљушти у најситније комађе." Књиге се не пишу за шеснаестогодишње девојчице које желе да се свака приповетка сврши свадбом и песмама; уметност није зато да ствара и развија илузије које се тако свирепо свете човеку. Уметност то је живот онакав какав је, без намештања и хотимичног зажмуривања, живот који није ни чист ни срећан — и отуда „Швабици" јаче реалистичко обележје. с.

[ЈОЗОРИПША ХРОН И КА

Ика Вукићевић. Тургоњсн онисујући Санина, да би га што тачније нреставио читаоцима, означио му је саМо две-три црте и као Карактерну одлитсу додао: „иа нежност, нежн-ост, нежност!" У тој је речи био цео Санин, та је реч објашњавала цео карактер Сашшов и та је реч била као главни мотив свих његових, онако чудноватих и пелогичничних, а тако човечних акција. Иа Ику би човек (и ако није Тургењев, само који би Ику добро познавао) могао слободно рећи: „ . . . на упечатљив, упечатљив, упечатљив !" И такав се Ика аоказао од ране мдадости своје. Нико од његових другова није знао ногодити: зашто је то добро, и ма да је био веома еимпатИчан и драг своме друштву, инак услед те његове нревелике осстјвивостн

3 Д А Стг. 351

ваздан су га пецкали и задиркивали. Ви знате ону онаску Игову : „СрЛ а§е е-Ј 1 заиа рШе. „Ј'(51а18 реШ, ј'61;аЈ8 епГапЛ, ј'е1а1з сгие]." Ика је био још као дечак сав нервозан, што се тада звало „прзница". Та његова нервозна и артистичка природа се манифестовала код њега врло рано и то иа једипи начин, на који се до скора код српске младежи вештак испољавао: Ика, је свирао на виолини, и свирао је дивно ! Сваки , који је био ђак у Србији, зна колико је то једна драгоцена особина за „друштво", те је Ика не само због своје бујне и врло живе нарави, него и због овог, сваком ђачком весељу, тако потребног талепта веома често био у приликама, у којима су се његовс лспе особине испољавале. Није, дакле, никакво чудо што се Ика, чим је стасао и замужао, окренуо ка' књижевиости, где се сви јачи Темпераменти прво окушају. Ту, још у црвим редовима својим, Ика је се показао као и у детињству: нервозан и узнемирен. Само што он нити јс знао куд му се ваља окронути, нити га је ико од његових другова, неуких и педораслих, знао мало носаветовати. Како је баш тада, кад је Ика ступао у живот, Лаза ЛазаревиК био са свим освојио, то је и његова манира, (бар она, што се звала „његова") била угала у моду. И Ика је са свим лако подлегао тој струји, тој жеђи за „опсервацијом". МоЈуутим он се сиромах јако варао; оп није ни за длаку опсерватор, јер га је његова осетљивост снречавала да то буде. Ика је био богат сонзацијама, и то се одмах видиуњеговим причама. Најмања ствар гато ј(* оп примети изазива врло бујну и бурну сензацију у њему и он одмах од тога ствара слику, зато су његова деда пуна слика и сличица, јако лених. Али на јад оп на, нмж није обраћао пажњу, њега је још непрестано хипнотисада она мала опаска, што ју јејош у почетку учинио. Нема сумње да Ика не би могао остати на овом путу којим је пошао. Све би га ту кочило и све би му сметало, па би зато он у брзо и иагао да се свега тога ослободи. Он би најзад морао ноћи за својим сензацијама, и тада би јамачно у српској тсњижевности створио нешто ново. Јер сам његов темпераменат је био сасма нов међу савременим литераторима. Код њега су упечаци били тако силни да је оп обамирао под њима, а сензацијо нису већ биле просте, обичне сепзације, него праве визије. ][а је услед тога његов рад сваки носио и једну другу марку, својствену оваквим темпераментима: његова креација изгледа тренутна. Цео појав Икнн и животни рад личи на једну - варницу. Наравно сво јо то било у тако рудиментарном стању, да је тошко н сад а камо ли тада било опазити. Али кад би ми простор овс хронике доиуштао, ја бих вам могао пуно места из његових дела навести, која доказују ово моје тврђење. Овом приликом но могу, а да со овако јавпо пе пожалим на његове „иО књизи" другове, који пустише да оп оде од нас, а они со ио потрудишо да његов рад опигау и објасне. Мало смешно за њих изглода да говорим: о Ики оно ја што су требали они одавно рећи. Јер, сем оних неколико баналних фраза (а Ика јо тако мало био баналан!) разбацагшх по разним листовима, пико се по помучи да Ику млађим појасима опише и преставњ Да јо он живео 60 годппа и нисао којешта за пуних 30 гоДцпа^ он би данас био славан као Милаи Јоваиовић или Алоксандар Сандић, али је он био млад, талентиран и интересантан, па се за то за и, иико није заинтересовао. А ја баиг сматрам да о оваковим људима треба вишо и чешћо коју тоилу реч рећи, ио о људима слав*) То је доба без мидоср^а. Веј мх мади, <3ејах дете, — бејах свиреп.