Zvezda

Охг. 442

Број 56

Сећала се свога девовања и сиротовања, своје удаје и свога лепа живота с покојним Иваном. Па онда дође опет сиротовање, и мука, и посртање с нејаким дететом и с кућом, на чијем је огњишту требала да гори ватра... Сећала се свега као да је сад. И ето, дочекала је да види онет кућу скућену, ноновљену једним радеником, и тај нови раденик је њен труд и зној. Она је то све дотле довела. Ништа није упропастила а толико је подигла... Довела је дотле да може мирно очи склопити, а она је, ето, још млада, у пуној снази, још може да ради као икоја њена друга... У дубини душе њене јави се нешто веће, снажније од ње, као правда Божја, и то јој захвали и одаде сву пошту и признање трудима њеним . . . Сунде се поче помаљати. Заблиста се роса као драго камење, зажубори живот око ње Она се диже лако, као да доби крила, баци још једном поглед на огледалце, па га однесе у собу и обеси на место, а онда приђе огњишту те распрета пепео .. . Таман ломка грање да вач ру потпали, а снаха јој уће, још влажних образа како се умила, румена од стида, што јој свекрна ватру ложи, и ириђе јој руци. — А, спавачице! Вен.ер! Вењер!. . рече више шалећи се него прекоревајући Нера. — Опрости, мајко! Не знам шта ми је било!.. — Ништа, ништа, рано моја, шалим се ја! Шта ће ти бити? Устала си ти рано. Него ја оматорила, па не могу да спавам!... — Није то, мајко... Ех, није! То ти хоћеш мени да рекнеш неку од милоште... — Није, мајко, младости ми! Ти баш никако ниси остарила! Мој бабо вели: да не зна, он никад не би поверовао да си ти њега (Перу) родила. — Ето, што ти је Ђедића сорта! ХоКе само да ти рекне лепу реч! — Није, мајко... — Шта није, шта није! Нс знам ја вас! „Реци му аго, нек' му је драго!" Знам ја Степана пре него што си се ти родила!.. То је сој таки, не можеш ни ти бити друкчија!. . Него хоћеш да ложиш ватру? Е, па -— ево! И измаче се да начини Милици место. А у души се радовала што јо.ј и снаха, а и отац јој пријатељ Стенан, всле да јој се ништа нс познаје и ако се толико намучила. Таман се ватра разјаглила а долази Пера умивен и зачешљан. Из лица му бије радост и задовољство, и п{,во прилази материној руци. — Шта ћеш ? — Да те пољубим у руку. — Да ире оседим! Криво ти што твоја млада вели да сам још млада! Дошла ту, успавала се, па окупила да ме лаже.,

— Не лаже те, вала пано. И јеси млада рече Пера. — Глсдај, гледај, како полагује, само да је одбрани! — Јок, вала! — 0 ва им' оца!... Па се још и не стиди! Као вели: овако ми њој, па можемо спавати до миле ласти!... И како се они лепо договорили! Милица побеже на поље, а Пера крпје очи. — Ја не знам што се ти љутиш; шта смо ти ружно рекли ? — Ј[удо једна! Па зар ти не знаш за шалу?.. Пуно ми срце моје куће и — удрж' Боже моје доброте и милоте, па зар се ја не смем са својом децом нашалити ! ? И онда настане шала и разговор. Док доручК УЈУ и иаређују посао, ту је сам смеј. Онда се Пера диже и одлази на рад, а оне оста.ју гс послују по кући и у двориштуНикад милоснијег разговора Милица питома плавојчица, пуначка лица, ведрих очију, насмејана и разговорна, онако сигна, како је 1>ог дао, у дугу се дану не смирује. Свуд ће доснети и завирити, све ће погледати и надгледати, све успремити и почистити. Ни две недеље није ту у кући а већ је све било њојзи познато: и кућњи ред, и свака ствар и њено место За њом није требало поћи. Перу су гледале као неког госиодина. Свекрва и снаха надметаху се која ћс га боље услужити. Кад иадне какав свечаник, Пера, само што за јутра обиђе стоку и њиве, па се врати кући. Одагле по ваздан не миче, него преседи разговарајући и шалећи се. Стид га је било, и крио се од магере, кад би год хтео Милрци рећи коју ми лосиу реч, али како би уграбио тренутак, онда би прилетио и обасуо би је сву пољупцима. Пе]>а, и ако није видела то, инак је слугила, на се чешће и сама склањала да им не смета. Беле људи: да човек није никад потпуно срсћан. А ја велим: да Нера није могла бити сре ћнија! Пуна јој кућа, све у кући здраво и напреднр; све јој се по вољи чини, и баш се удешава да све но њеној вољи буде. Није било жеље у њеном материнском и домаћинском срцу, а да већ није била испуњена. Она не беше кадра ништа болзе ни саснити него шго је имала. Још једна жеља, али она је већ видела ту жељу скоро остварену, тражила је себи разговора, посла, — желела је да јој Бог још да унуче. (Наставиће сс) , ^ 1 г