Zvezda

Б рој 56

3 В Е

3 Д А

С тр . 44?)

РОТНТИЛДОВА ВИОЛИНА а ч е x 0 в (СВРШЕТАК) Кад отитоте кј 1 ли и уђоте у собу, Марта је једно десет минута иостојала, држећи се уз иећ. Чинило јој се, ако легне, Лаков ће почети говорити о губитку и грдиће је што све лежи, а ништа неће да ради. А Јаков је гледаше тужно, опоменувши се да је сутра Јован Богослов, прексутра Николај Чудотворац, па после недел 3 а иа онда понедељник — тешки дан. Четири се дана не сме радити, а Марта ће јамачно умрети у који год од ових дана; значи: сандук јој вал^а правити још ланас. И он потеже свој гвоздени аршин, приђе баби и узе с ње меру. Затим она леже, а он се прекрсти и стаде правити сандук. Кад се сврши посао Бронза тури наочаре и записа у своју књижицу: — Марти Ивановој сандук 2 р 40 к. И уздахну. Баба је за све го време лежала и ћутала, затворивши очи. У вече, кад паде мрак, она ма мах позва себи старца — Сећаш ли се, .Јакове? пита она а гледа га радосно. — Сећаш ли се, да нам је пре педесет година Бог дао детешце са белом косицом? Онда смо све на, реци седели и певали песме.. под врбом .. — и насмејавши се горко, додаде: — Умре детешце... Јаков напреже памет али никако да се сети нп детета, ни врбе. — То је маштанија, рече само. Дође свештеник па је причести и посаветова Затим Марта стаде брбљати нешто неразумлшво и пред зору — умре. Стекоше се бабе из суседства, те је оку паше, обу коше и метнуше у сандук. Јаков, да ие би илатио коју пару више, докопа Псалтир и стаде читати... • За гробницу му нису ништа узели, јер му гробар беше кум. Четири сељака понесу бабу на гробље, па и то не би за новац, већ — из поштовања. За сандуком иду бабе, просјаци и два лудака. Народ, с којим се сусретоше крстио се побожно. И Лаков беше са свим задовољан што је све тако часно, благопристојно, јевтино, а никога не вређа. Опростивши се последњи пут с Мартом, он дрмну сандук руком и помисли: „Баљана израда!" Али кад се враћао са гробља обузе га тешка туга. РБему се нешто смучи; дах му је врео и тежак, ноге клецају, хтело му се да пије.. А ту јога улетеше му у главу свакојаке мисли. Опет му на ум паде, како ни једном у животу није зажалио Марту, ниги јој је поласкао... Педесет и две године живели су у једној соби и, некако се десило, да за толико време он није ни једном по мислио на њу, нити је свратио пажњу, као да је

она била мачка или неко псето. А она је сваки дан грејала пећ, варила, пекла, игала но воду, секла дрва, спавала с њим на једном кревегу, а кад се он трештен пијан враћао са свадбе, она је сваки пут с поштовањем вешала његову виолину о зид и намештала га да спава, и то је све било ћутке, с брижним и плашљивим изразом па лицу. Сад он, као да не би био с раскида, зажалиги је, купити јој што год, али — све је касно; што је било, то се не вра!>а .. На сусрет Јакову ишао је Ротшилд. Он се се смејао и клањао. А ја вас тражим, дедице! рече он. —• Поздравио вас Мојсије Илић и рекао да одмах идете к њему Јакову није било до тога. Хтело му се да плаче.. — Одмакни! рече он и пође даље. — Зар и то може бити? узнемири се Ротшилд, па излети нреда њ — Мојсије Илић наћи ће се увређен! Они су казали: одмах! Јакову би нешто одвратно гато му жид намигЈЈе и што имађаше тако много риђих власуљица на глави. А било је заиста гадно гледати му зелени капут и мрке чакшире као и сву његову ломну. деликатну Фигуру. — Шта си навро, никоговићу? повика Јаков. — Одмакни! Жид се наљути и такође викну: — Мало полакше, ви, пначе ћеге сад преко ограде прелетити! — Марш!.. Мичи ми с очију! рикну Јаков н залети се на њ с песницама. -— Марга, лоиужо, или ћу ти овог часа душу погану бојем истерати! Не можеш да живиш од стеница!.. Ротшилд премре од страха, седе и замаха рукама над главом, као да би се бранио од удараца, затим скочи и нобеже колико га ноге носе. У бегању је подскакивао, пљескао рукама видело се како дркћу његова дугачка и мршава леђа Дечаци се обрадоваше случају и потрчаше за њим узвикујући: „Жид! Жид! " И пси ударигае у лавеж и полетеше за њим. Чу се неки кикот, па онда пиека, пси залајаше јаче и удружније .. За тим је.јамачно, псето ујело Ротгаилда, јер се зачу очајан и болан узвик. Јаков се прошетао по потесу, на онда удари око града, куд га очи воде, а деца викаху: „Бронза иде! Ево Бронзе!" — Ту је и река. Ту с писком лете вивци и крече патке. Сунце јако припекло, а од воде долази такав одсев сунчаних зракова, да се није могло гледати Јаков пође стазом низ обалу и виде, како из купатила изиђе пуна дама, црвена лица, и помисли за њу: „Иш, видро!" Недалеко од купатила дечаци лове ракове на месо; опазивгаи га стадоше злобно узвикивати: „Бронза! Вроиза!" — Ево и широке старе врбе с великом дупљом; на врби су вранија гњезда... У тај мах у Јаковљевој намети искрсну дечак с белом, гргуравом косицом и врба,