Zvezda

Бсо.) бС> 3 В Е И сад се свако у варогаици запиткује: одкуд Ротшилду тако добра виолина ? Да ли ју је куиио или украо, или је, може бити. иала у залог од кога? Он је већ давно оставио Фрулу и сад свира у виолину. Виолина у њега извија онако исто -тужне звуке, као пређе Фрула. Али, кад о» стане понављати то, гато је свирао Јаков, кад је седео на прагу, — онда се чује нешго тако тужно да сви слунхаоци плачу, и он сам, при крају, завали очи и виче: „Ваххх!И та нова песма се тако допала у варошици, да Ротшилда вуку на јагму чиновниди и трговци, и терају га да им свира узастопце по десет иута. с. м. в.

Б 0 Р Б А А. 15. СТКРНА

(нАСТАВАк) III Ирина, и ако је уживала доста велику иен сију, све јој јс то изгледало нигатавно, нити је она могла живети и даље оним животом који је дотле проводила, она је сматрала себе занесрећну, убијену. И да јој кнез и кнегиња не ставигае на расположење свој стан, та млада, очаравајућа удовица, ко зна какав би бедан и чемеран живот проводила. Њој је пре свега било јасно, да у Петрограду не може живети. И предлог кнеза Данила и кнегиње Анастасије она је примила са највећом захвалногаћу. Енез Данило увек је сматрао гроФицу као најлепгау од свнх женскпх, које је дотле видео, и сад видећи је у жалости, лгалио је од свег срца. Још првих дана од доласка младе удовице на његово имање, он је говорио својој сестри: Нисам у стању да се довољно начудим, како ова млада жена јуначки подноси терет свога живота. — Не знам загато јој ти не олакгаага тај ње зин тешки живот шоп 1геге, — иримеги киегиња насмејавгаи се прн том. Кнез се чињагае као да тобож иије разумео смисао речи своје сестре, али он је удвојио своју пажњу према младој удовици и ускоро, још пре времена, пре него пгго је збацила са себе црнину, он ј°ј учини Формалан предлог, — Соивше, — рекао ]е он: - ја нећу те гепЛге гесНси1е, нећу да вам говорнм о љубави, то би, можда, вама изгледало смегано за моје године, али иредаиост моја — вама је без сумње иозната, Ирена; и ако би ви хтели, ја бих био најсрећнији, кад бих вас }1азвао својом женом. Ја сам и све, гато око себе видите, — све то било би вагае. Срце Иринино закуца радосно. Она је давно

3 Д А Сгр. 447 игачекивала ту исиовест и сматрала то као неиз бежно, она је знала сву моћ очаравања, а и гај старац није био у стању да буде изузетак. Богатство, раскога имали су за њу неку иривлачну силу. Она није била у-могућности и да разуме, како би се могло друкчије е живети. Она је гледала са ирезрењем на оне људе, који су проводили живот еа приходом мањим од 20000 дин. годигање. Када је увидела, да она сем оне јадне пснсије никаквог дохотка нема, она је тада искрено зажелела смрт. Њој је изгледало, да није могућно живети са 6—7 хиљада рубаља годишње пенсије, колико је она имала. И понуда старчева њу је веома обрадовала. Заједно с руком тога старца она би имала и милионе, које би могла употребити на раскошвост. увесељен>е, образовање — све го, и само због тога, њој је изгледало да треба живети. 0, она је била сагласна! Она је само још то желела да се мало одмори, — да јаш мало проживи у слободи, без веза супружанских, да ужива у сво.јој младосги и да пусти на вољу својој машти: да ствара слике које се никад оствариги не могу, глупе, но зато идеалне. У својој седамнаестој години она јс н< ћ била жена једнога старца и гек је сад окусила сласти слободе; и та, слобода њој се допадала; а ко се не би користио њом, уживајући у њој своју младост! Она је пристала на предлог кнежев, али га ,је замолила, да се претрпи неко време. И он је пристао. Он ју је молио, да никако не наиушта Веденско, како му на тај начин не би укратила срећу, да је сваког дана, сваког часа може видети, али да се претрии, да је причека, он није жалио. И ево већ две године како живи у овом величанственом дворцу, користећи се свим богатсвом, свим задовољетвом а немајући притом са своје стране никаквич обвезности. Њој је мало било досадно. али ииак зато, била је задовољна и срећна, знајући, да еве го гахо је око ње има да припадне њој, да јој Факгички н припада Кнез се све вигае и вигае потчињавао н.езином утицају и из дана у дан она је за њ била еве већма потребна. Последњих месеца он веома занесен, опијен, често је опомињао на њено обећање. — Ја сам вас послушао и дуго чекао, рече ои једном, гледајући је погледом пуиим нежности. Ви треба само да речете: ;3 да" и ми се сутра можемо венчати. Иу та могућност та блискосг њу је баш и илашила. — Зар вама није и тако доб{>о као гато је сада? упита оиа. — Зар ви нисте срећни? Зар ја нисам испунила вагау жељу ? Ево већ су две године како живим на овом имању. Зар вам то не доказује сву моју... — она хтеде рећи „љу|ав", али се трже не изговоривгаи ту реч,. # давгаи му могућност, да он сам доврши ту реченицу. — Да, да, најзад, ја увиђам вашу жртву, ја вам за то благодарим, но.., но. . мој идеалу, топ ас!огее ,