Zvezda

БРОЈ 59

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК Ш ЈУКА 1893

год. ш

и з л а з и чегвртком и недељом Ц Е Н А ;{д 1 месиц 1 динар ијш 1 круна Иретилату тхримају све аошге у Србпји и ипостранству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

ПгЕТПЛАТУ треба сј1ати : Стеви М. ВесвлиповиИу ароф. Богословије НВЦЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМДЈУ СЕ

Рукописи не враЋају се. уредништво се налази: Кнежев Споменик бр. 9.

ИРОЈ 15 НР. дин.

број ир. дин.

И А КО МИ... (ФГМДРИХ САДЕТ) И ако ми ока искоиају оба, Зар сунашце на то не^е више сјати? М ако ме баце у тамницу влажну, Слобода ће опет победити знати. И ако ми руку окују у ланце, Шго се, место мача, оштрим иером бори, Биће доста руку, доста оштрих пера, Док за Иравдом срце ма и једно гори Ако ми се речи, Ногом задахнуте, У суморној тами изгубе с усана: Ивук се један не би ни иначе чуо, Кад затутње громи са хиЈваду страна. Нестанути не ће одмах премале^е, Зора, светлост, цвеће живот и олуја, Ако својом руком, безбожном и кужном, Удавите једног сићушног славуја! С. Д. Мијалковић. С В Е Е Р В А - СЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЗКИВОТА — Јанко М. Веселиновић (НАОТАВАК) VII За неколико дана само па се жена изгуби. Нико више у њој не би познао ону ведру и веселу Неру, која се на сваког смешила која језа сваког имала лепу реч. Некако се поруши, сгас јој се погрби те дође мања; рибићи на лицу от-

пустише се те дође слабија, као да је боловала око јој се помути; готово више никог и не погледа у очи; крила се од сваког живог створа па и од деце своје и бегала у своју собицу. Није плакала. Њен бол није мамио сузе, он их је каменио. Није осећала тела свога, него као да је нечију туђу главу, него и руке вукла по земл>и. Изгуби вољу на .јело, изгуби сан, олени се; мрзнло је машити се руком да коју ствар дохкати. Седела је крај пеКи на креветцу и ћутала Неки пут би ио читаве сахате седела не мислећи ништа нли управо не знајући шта је мислила. Само јој нешто у коталцу заигра кад смотри Милицу. Она је страшно омрзла ту жену. Сваки живац њезин мрзио је. Све на њој и код ње беше јој осим евета. „Гледај како корача! . Ко је још тако кора чао?!.. Нуто само како се смеје!. Иа оне гушчије очи!.. Ама у шта се загледао!.." Милица је смотрила те погледе, она је слутила нешто, ама не знаде шта је У дугу дану тражила је узрока не знајући да што се више умиЈвавала тим је одвратнија била свекрви. „А!.. Ја то морам смождити!" — треиерила је Нера сва од неког узбуђења. „Ја с њом морам свршити, свршити! Неће се она више разметати по мојој кући! Ово сам ја стекла, крваво стекла и одрлала! Па сад, кад треба да се одморим душом, да данем — ја да цркавам а она да ужива! А!.. не! Ако то и Бог хоће, нема право! Ја сам се њему свакад молила и радила по заповестима његовим, сад је право да и ја видим каква блага од њега!.." И тако утоне.. По некад јој дођу тако крвожедне мисли да би, мислиш, најрадије у крв запливала, разуме се, у Миличину крв. До1)е јој, па као Милица јој падне шака, а она је оберучке ухвати за гушу, па дави, дави, и гледа како јој модри лице, како јој црвене беоне на очима... И онда јој ноктима вади јабучицу... Дани су јој били године, а ноћи вечност Ле жала је а није спавала, иолусан беше јој сан, а у томе полусану она беше орјатка и тигрица.