Zvezda

БРОЈ 64

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 1. ЈУЛА 1899.

ГОД. Ш.

И 3 Л А 3 II

четвртком и недељом

Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату иримају све аоште у Србији и иностранству.

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

Прктплату треба слати: Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Вогос.говкје

НЕ1МАЂЕНА ПИСМА НЕ ИРИМА.ТУ СЕ

Рукописи не вра^ају се. уредш1штво се налази : Кнежев Споменик, бр. 5).

БРОЈ 11» IIР. ДИН.

ВРОЈ 1Г> ПР. ДИН.

Б А Ј К А С БАЛТИОКОГ МОРА

Ходи ближе, да ти нрнчам бајку, Али еамо немој еузе лиги; г Га је бајка, душо, измишл,ена, Ми смо срећни, немој тужна бити.... Бајка каже: баш ка овом мору Свако вече, када данак нрође, Из даљине корачајућ журно Дивна цура замишљена дође: Бледа лица, високога стаса, Свилних власи низ пребела плећа, Ах ! ЈГена је, ко је једном виде, Дивне слике вечито се сећа! Стојала би дуго крај ионора, Погружена замишљена лица, Жудан поглед на пучину мора Упрла би бледа еап.алица За што дрхће, што је туга мори, Сузе горке за што рони млада, За што жудпо гледа у даљпну, Са те стране да л' се коме нада? Чека војпа, којп давно оде У туЈцшу. да би стек'о блага, А дома му, левајући сузе, Тужна оста вереница драга Па сад увек, кад би сунце зашло, Хитала би мору ка обали, Гледала би, кад ће чамац мали Војна њеног да донесу валп. Сваког дана долазаше к мору, Дан за даном и годипа прође. Залуд чека, јер баш ни од куда У наручја да јој војно дође, Молила је, левају^и сузе, Бурно море, да јој војна нађе. Нитала је и сунашце жарко Виде л' драгог када за брег зађе ? ЈГахорић је ћарлијао слатко, Депршао њене свилне власи; Из дубине валовитог мора

Чудновати допираше гласи. Сунце зађе... Пучина је мирна Бистри вали ч даље се вију, Али тајну ником не казаше: Да драгапа у недрима крију. . А девојка чекајући драгог Сваким даном све је блеђа бпла, Док је није нревелика туга У студеиу стеву претворила.... И сзд веле, кад је мирно море, Када месец блеђани засија, Из таласа војно изилази, Баш у часу кад соноћ избија, Бледа лица, склопл.ених очију, Изгледајућ' канда мирно спава, Посрћући по влажноме песку, Студеном се каму приближава. ТТТто би ближе ирилазио каму, Притиск'о би узбуркане груди, Дисап.е би своје задржав'о, Бојећи се да кам не пробуди. Иред камом би на колена пао, Грлио би сада хладно тело, Љубио би очи заклопљене, Залевао сузом лице бело. Скинуо би мирисави венац, Што га п.ему морске виле свигае, На главу би каму положио, К'о што њега виле окитише. Све је иемо, све сном мртвим спава, Природу је загрлила тама, Само војно замишљена лика Седео је код студена кама.... За што дрхћепт, што си пребледила, За што нлачега? Немој сузе лити! Весели се, лане моје лепо, Јер ми ћемо вазда сретни бити! СПетр. Јаиуар 1899 год. Драгослав.

«