Zvezda

вр . 76

3 В Е 3 Д А

стр. 603

ОЗБИЈБНЕ, НЛУЧНЕ СТВЛРИ. Хшретс 67 хир(&) иачтотг, ауатсгјто! абеХ^зоц ттаХ^ 1р&, Хаерете б х6р10<; еууи?, [лтјб^ ргрџчхтг. Мј§., Ра1го1. ^гаееа 49. 50. р. 821. студија РАДОЈА Ж. ДОМАНОВИЋА (наставак) Али на жалост, баш људи са спремом и даром шфоше већииом за најпаметније, да се обломовски повуку од сваког рада, да не би узнемиравали своје голубије срце , па да ужпвају мирно, тихо и спокојно своје добре илате, које, како изгледа, беху многима циљ њиховом ранијем раду. Нико не беше у стању да створи озбиљну књижевну критику јаку и моћну, која би разјурила са тог поља све могуће шарлатане и незналице, већ су, преко очекивања, чудним случајем, шарлатани и незналице одјурили спремне и даровите. Ето, и то је један од важних разлога, што се у нас цео свет пустио у критиковање, јер сваки, који почиње писати, нема пред собом готово ничега што би му могло импоновати (или бар мало чега, што је време давно нретрпало) па да га то бар нагони на спремање за посао, указујући му на сву озбиљност и величину рада кога се лаћа са мало спреме, а често са још мање дара, Има још једна околност. Многи опет, који су спремни, са даром, а често и искрено одани том нослу, видећи зар како нанаше песничке творевине нише критике ко стигне, нису појмили свој положај и правилно схватили, да је њихова дужиост, да баш ту покажу незналицама како се иишу књижевне критике, већ се сигурно постидеше да пишу о ономе о чему свака шуша пише, па, или се сасвим повукоше, или као велики, спремни критичари оставише само нашу „свињарску" књижевност нека у њој пишу и критикују сићушни створови, а они, жељни ваљда светског гласа, узеше приказивати дела достојна приказа и студије виспрена ума њихова. Ту нам почеше писати опширне студије о генијалним производима светских великих песника. Кад бисмо мало више песимистички хтели гледати на те ствари, могли бисмо доћи до закључка, ца им је то поље било милије само зато што је на њему лакше стећи гласа учена човека и одржати свој аукторитет, јер писати студије о великим светским песницима значи имати прилике, те моћи комииловати туђа духовита мишљења толиких генијалних светских критичара, која су пзражена у читавим брдима књига на свима језицима. По свој прилици ту је се много лакше кретати, и много се брже може доћи до гласа духовита човека него ударити пером онде, где још није нико ударио, створити мишљење и дати дубок и духовит суд о ономе о чему још нико није дао никакав суд, или ако га је ко и дао то је мање више било наопако и погрешно. Много је лакше шетати већ урсђеним вртом са иоравњеним стазама, него се наћи у иу-

стоши и забаченом крају пуном трња и корова, где треба тек просећи и прокрчнти прву стазу, којом ће нрво наша нога проћи. Да не идемо даље. Боље је вероваги и прво него улазити у ово друго, и ако вероватније гледиште. У осталом како било, да било, тек то је дало новода свима могућим шарлатанима да у томе гледају неку врло правилну и природну поделу рада: елем, спремнији и научнији „оцењују" крупна дела и светске великане као што су: Шекспир, Гете, Шилер, Петрарка, Тасо, Бајрон, Леонарди, Бомарше, Данте, Иго, Шопенхауер, Камоенс, Кардући, Кастелар, Вогије и др и други, а шарлатана је онда, како сам 1 веле, природно нраво да буду критичари ниже класе- и приказују наше домаће песпике и прате развој савремене наше литературе. Прво је чудна, жалосна судбина, што критика наша паде у руке таквих људи, а већ последица тога неможе бити никоме чудна. Чим се књижевна критика намерила на такве мајсторе онда је природио што је од ње учињено сто брука и грдила, и што се на то поље вајног рада искупило као на даћу с коца с конопца. У целокупном том каламбуру врло се тешко разабрати и пронаћи праве и најјаче узроке тој нашој несрећи. Осем поменутих ствари још ово морам навести: Србија је мала земља и у њој се сви редом познајемо, па се, готово свакодневно, сви један с другим но неколико пута рукујемо, а и то има доста утицаја да књижевна критика постане врло често средство за причишћавање личних рачуна и зађевица. Лично пријатељство или мржња најобичније су покретачи овом или оном приказу. А и кад то неће, критичар и нехогично пада у исте погрешке, јер често не може да апстрахује иисца од његови дела. Ретко ко у нас гледа и хоће да гледа дела само као дела, већ увек, или готото увек гледамо у делима писце, своје познанике, пријатеље или не пријатеље лично, па се према томе и потрудимо да им помогнемо опет лично (као „свом човеку") или да им сметамо, јер нама не би ишла у рачун њихова понуларност. Сасвим је већ друкчије у народу много већем, или ако и малом, а оно кад су у њ> му бар људи што на књизи раде уздигнути над обичном масом у својим ногледима. Ту се увек гледају, дела, а не лично писци. [наставиће се)

ЈЕЛЕНИН МУЖ УОМАН написао Ђовани Верга (наставак) — Докле год мој муж хтедне остати, мени зацело неће бити досадно. Муж је морао да оде и узме једно писмо, које је био за своју мајку снремио и које је требало да дон Пепино однесе. Кад је Јелена остала сама с