Zvezda

стр. 604

3 В Е 3 Д А

бр. 76

бароном, она настави живо разговор, готово бојећи се да се не би прекинуо. Ади он је више није слушао, ма да је очи-био упро у њу и све више бледео у лицу. Наједанпут је упита уздрхталим гласом: — Јесте ли ми опростили? — ТТТ та? одговори Јелена мирно. Оп не мога издржати, хтеде да устане па поново паде на столицу. Затим је искрено дирљиво узе за руку. — Остајемо ли пријатељи? Реците. — Зашто не би остали пријатељи? рече Јелена у нолако извуче своју руку из његове. — Дакле, допуштате ми, да вас и даље похађам ? Опа се уозбиљи и хтеде одговорити са не. Али та јој се реч чиљаше и сувише сурова. Женским инстинктом осећала је да би је то компромитовало. — Ми ћемо овде остати само још неколико дана. У кући ће бити прави дар-мар. Не знам чак ни да ли ћу примати. Дон Пепино устаде увређен, мало снужден; кад је ушао Чезаре, узе писмо, опрости се с госпођом, која му пружи руку, и оде. Барон беше узео и једно Чезарево писмо за нотара, који је сутра дан сврнуо у Розамариву, идући на своје имање. Јелена је видела, како се с њеним мужем разговарао на вратима од млина, поррд мазге која је пасла траву између шљунка. Нотар је слегао раменима, разгледао кућу од озго до доле, мерио је метром зидове, махао главом, а Чезаре је ишао за њим и говорио тихо, готово као да га моли. Напослетку нотар поново узјаха на мазгу и са седла, које му је допирало до груди, узвикну: ћуш! ћуш! — Не вреди толико; верујте ми,ја се разумем у томе Зовните још стотину стручњака, ако хоћете. Само ћете бацити вовце. Ово је земља, коју човек мора с муком обрађивати. Ваш отац, Бог да му душу прости, волео ју је, јерјето било прво имање његове нородице. Али ви добро чините, што је продајете, пошто имате дугова. Кад то не би учинили, они би вам сами то имање појели! Он дочепа узду и потера живинче стг.зом, љуљајући се у седлу, не осврћући се на Чезара, који је ишао за њим и тихо с њим говорио -- Тхе, рећи ће нотар, све су то само причања. Ваш стриц неће ништа ни да чује о том. Дао вам је тај комад земље и део куће, к ји вам је од оца наслеђе — три собе. Он је о свом трошку начинио степениЦе. Тако, ако сте ради да одмах продате Розамарину, имате где да станујете, докле се у град не одселите Јелена је цео тај разговор чула с балкона. Чим јо] је дошао муж, рече му : — Хоћеш да продаш Розамарину? Чезаре промуца нешто, избегавајући да да јасан одговор. Али она одлучнија од њега настави: — И боље је тако, пошто имаш дугова, а Розамарина не доноси никаквих прихода. Сад је иначе ирошло време да се живи у пољу, а треба имати новаца да се настанимо у граду.

— Нисам се смео усуђивати да ти кажем, јер сам држао да ће ти бити веома жао. Она слеже раменима и рече: — Шта мари? пошто већ морамо продати, боље је то учинити одмах. Од тог тренутка постаде она потиуно равподушна према тој леној природи, коју је иначе у усхићењу обожавала, кад би се наслонила на свој балкон или села у траву. Равнодушно је бацала своје руже, које јој је муж испод високих наранџи брао. Она је зевала у својој соби иза херметички затворених прозора. Шуме су добијале затворено зеленило, поље је бледело и ио њему се шетаху дугачка јата црних тичурина; ееоске куће уздизале су се према сигавом нсбу као неке пеге. Она је морала веома осећати ту промену. Непрестано је питала: -— Кад ћемо иоћи? Н>ен муж хтео је да јој објасни да је боље сачекати док нотар сврши с преговорима, које је започео. Али Јелена је одговарала: — Овде више нема никога. Не могу да издр- ' жим, откак.о знам, да ћемо имање иродати. (наставиће се)

з>и: .а. гр т (Са1и11е Мепс1ез) У сиротном манастиру у унутрашњости где су је сасвим малу сместили, и где нико није долазио да је загрли, Марта је о себи знала само две ствари: да је њен отац умро и да јој мајка седи у Паризу. Шта је био њен отац, шта ради њена мајка у том далеком великом Паризу, она није знала. Само неколико тамних усиомена, успомене из нрвог детињства. Често, вечером, ире но што ће да заспи, у оној збрци слика и појава које нису више мишљење, али још не ни сан, она је замишљала у сну сиву собу, са гвозденом постел>ом и столицама од сламе, собу налик на мансарде где седе раднице, где спавају слушкиње. На камину од дрвета 0601'енога као мрамор, у малом оквиру од растовине, ФОтограФија једнога војника, бојена са црвеним пантажшама. Ту је слику јасније видела него све остало! И то је било све. Страх од ирошлости, бојазан од будућности. Никаква извесност. Испочетка, са урођсном жељом и страхом да дозна, она је питала калуђсрице бар оне које су биле мање строге нрема њој. Нема одређенога одговора. Нису знале. Знаће доцније, ускоро. Њена мајка није никада долазила, није никада писала, јер има много носла. Не треба бити љубонитљив. Каткада пак: „ћутите!" Другда: „Сирото дете!" Она најзад није више питала. И тако остављена, она је патила. Њева је несрећа била у толико в^ећа што није имала нријатељице међу свима васнитаницама. Те кћери малих чиновника и малих рентијера држалс су је одвојено од себе, говориле су јој издалека, погледале је са висине. Оне нису зналс истину, али, у тајанствености којом је Марта била окружена, ногађали су нешто болно, нетпто неприлично, нрема чему би могле имати милосрђа, н баш због тога они сује удаљавали од себе; као они људи, који, да не би делили милостињу из-