Zvezda

бр. 76

ЗВЕЗДА

стр . 605

бегавају улице у којима има просјака. У осталом, шушкало се да се Мартина школарина, и ако не велика, иередовно плаћа, а то је вређало ове госиођице, кћери методичних родитеља који никоме ништа нису ду говали. И у сред те осамљености, међу тим поиреким иогледом, она иије постала зла. Један словенски песник је рекао: „Има течностн тако чистих да отров који се у њих метне неможе их иоквариги." И она је меланхолично расла. Без злобе, без мржње. Била је као парија без гњева. Опроштај је увек био у њеном срцу. Она је волела ту мајку која је њу нанустила, волела је са нежном упооношћу коју ништа није могло помести; она би главу дала за те пакосне другарице, које ни једно крпче не би дале за њену лутку, када би она и имала лутке. Много је радила, хтела је да буде образована. Била је најбољи ђак у манастиру. Али ни једанпут није била „прва". И ту је неиравду сносила, опет без жалбе. Чекала је, увек блага, са неком рајском тихошћу. Због тога што је живела сама, што није улазила у поверљиве разговоре другарица, сачувала је потиуно незнање оног што јс рђаво; никада није тајом читала какав ромаз, никада за врем«. распуста јер за њу није било распуста — није чула приповетке које у кујни нослеручка причају слушкиње. Сирота, чиста душица! Сваке ноћи, она је немо плакала. Једног дана најзад — било јој је садамнаест година — јавише јој да ће сутра ићи у Париз. Њена мајка није могла доћи но њу, али ће је сместити у жеиски купе и препоручити је кондуктеру; и, на орлеанској станици, у Паризу, она ће наћи своју родбину која ће је нознати по оделу. То је било ужасно. Марта је била ван себе при помисли да ће у скор > загрлити своју мајку. Када је силазила са вагона, нристуни јој неко високо, суво створење, сурових покрета, велика носа, образа цигљине боје, с набраном каницом на којој је била црвена машна; личила је на жандарма обучена у одеио милосрдне сестре. — Ви сте то, мала Марта? Дете задрхта. Та је жена може бити њезина мати, Није, ова јој је објаснила, Она је била служавка, госпођа" није могла доћи, јер је вечерас на ручку у вароши; има носла. Важна посла, нриликакоју ие може проиустити Не нала >и се сваки дан фини људи! У осгалом, она ће се постарати да што раније дође, Сада, треба се журити. „Немате нртљага ? само тај мали завежљај ? тим боље; сешћемо иа омнибус." У омнибусу не нроговорише ни једне речи. Слушкиња, близу врата, причала је са кондуктфом. Марта, разрогачених очију, сва у дрхтавици, иснуњена страхом, не разумевајући шта јпј се догађа, не нокушавајућу да разуме, еа завежљајем на колену, "гледала је туну нреда се, кроз окно кроз које су се видели црни пролазници нрема белини дућана. Кола се зауставише, оне почеше под кишом ићи. Псеће време! рече служавка. Већ пстнаест дана како швушти, а моје ципеле пуштају воду. Да ли је тако рђаво и тамо око вашега манастира?" Марта не одговори, не чу. Уђоше у ходник једне куће; она виде са десне стране врата, под једним ољуштеним глобом, жута слова: „Собе са намештајем и станови". Служавка уђе код вратара, ,.Да ли се госпођа вратила? — Јесте, али је опет изишла, — Но ! Па шта ја да радим са дететом ? —Та госпођнца је кћи госнође I

Лујзе? — Та да! — Богамн, није на одмет! рече млздић са белом кецељом који се нриближи за један корак. — Верујем ти! А госнођа није казала где ће бити? — Дебела Констанса је дошла по њу; мора да су у пивари." Тада се служавка окрете Марти која се, сва премрла, била ослонила о зид. „Хоћете ли да одете горе, док ја потражим вашу мајку? Попните се. На петом је спрату, друга врата десно. Даће вам се кључ. — Ох; не остављајте ме саму овдеГ' одговори Марта склопивши руке. — Онда, хајдете са мном; пивара је близу. До душе, није пријатно шетати се по оваком псећем времену! Њих нет или шест, око мраморног стола, већ у годинама, врло гојазне, сувише плаве, млитавих груди, налакћене, нагиуте, ослоњене бедриме о сто на коме су биле разбацане нрљаве карте. Оамојеједна била смеђа, оштрих црта, биковитога врата; њена црна коса. врло кратка, накудрављена, личила је на бароку од гриве. Служавка рече: — Ето ваше кћери! — Да вам бацим! запева једна од жена мешајући карте. Али се Лујза — најстарија од њих, и још лепа са својим белим путом, — била дигла, загрлила дете и страсно га стискавала. Ах! ипак се могло рећи да јој је било мило што је видела, своју драгу Марту! Откада је није загрлила! „Ама зар није врло лепа, реца, Констанса, је л'? — На сваки начин! — Кажи ми молим те на кога мислиш да личи? — На Жила! — Ала си глупа! Жил је био много доцније! И она је непрестано стискала Марту, готово грчевито, смејући се, са сузама у очима, љубећи је у врат док се посетиоци иивари окупише око ње да виде дете. Неки беху и дирнути. 0 ионоћи, она није сиавала. Направили су јој носте.љу на канабету, у салону. Самоједан превијен шал. Нпшта зато! то је за који дан... Најмиће стан са две собе. Да јој не би било ладно, мајка, у кошуљи, дође и-баци јој на ноге капут свога пријатеља који их је допратио. Тада, Марта, само у помрчини, поче, очајно јецати. Она је разумела, све разумела! Ма колик« да је била наивна, гнусна очевидност блеснула је пред њом, и приморавала је да све сазна. Ето шта је њена мајка! ох! то је гнусно! Она мету руке на уста да се не би чуло њено јецање. Па шта сада да ради? Ни родитеља, ни пријатеља ни уточишта. Страх је беше обузео, осећала је како се леди од главе до пете, канабе јој је било као ностел>а за тортуру; у грлу јој се нешто скупљало, као да ће да повраћа Одједном она, запунга уши! Не, не, она није хтела чути, она неће чути. А ииак је чула кроз нреграду. Диже се; у мраку, клатећи се, нипајући, тражећи врата или нрозор. Нађе прозор. Њен крик када је ш ла на тротоар — боље је на њега пасти него сећи на њега — би угушен јаком лшњавом наших тешких кола; ни мајка ни суседи ништа не чуше. Л>уди који су пролазили и видели прострту Марту, мислили су да је или каква тијана жена или сумњива просјакиња, и окретали су главу, убрзујући корак. Око три часа изјутра, два ноћна стражара дигоше је, крваву, ијош са слабим дисањем. Однеше је у оближњу постају. Метоше је на војннчку постел>у. На уста јој је текла крв. Више иије дисала. Била је мртва. На срећу.