Zvezda

М »ОЈ 78

6Е0ГРАД, ЧЕТВРТАК 2 СЕПТЕ1У1БРА 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом

ЦКН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату иримају с.ве иоште у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату трева слати : Стеви М. ВеселиновиКу ароф. Богословије

НЕПДАЋЕНА ПИСМА НЕ НРИМАЈУ СЕ

Рукопиои не враБају се. уредништво се налази : Енежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 115 ПР. ДИН.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 1*5 ПР. дин.

ЈБВРБЈКА (Алфред Мајснер). Заневка бруји, а жид се бије, Одећу кида јадајућ' јад, Ал' мртвац за раку ту сада није, Погреб је оне што пирује сад А гроб чека. Обичај древни Јевреја то је, Оскврнит' њега страшна је коб: Ко се од вере отуђи своје, Живи је мртвац, копа му се гроб А гроб чека. Жалосно дрво, на плочи нише 0 грешној души, и откада њој Опстанка нема међ' верним више; Откад је мртва за народ свој А гроб чека. — Венеција даљна, гондола лака По рецп лети, оветлост к'о дан. На груд'ма лепог плавог јунака Јеврејка снива љубаван сан А њен гроб чека. И он се љуби с Јеврејком младом, Невестом зове, та му је све; Она се игра златали-шнадом, Грли га, тепа, мази се А њен гроб чека. Дворана блешти, мириси силпи У цитру она удара ту. Иосле т&нца Хришћанин умилни На одар свилни доводи њу А њен гроб чека. Ну једном, након мажења ноћна, Ложница и одар, ах празно свуд! А лађа и једра момка безочна По мору носе, и Бог зна куд А гроб чека.

Јеврејка кука, обалом лута, И чупа власи у јаду свом, Сети се с болом првога пута: Ти си проклета у роду твом А твој гроб чека. Сирота нека кроз Алпе ледне Вуче је дома казујућ' пут. Ту она крај стене, без сузе једне, Закопа чедо у један кут А њен гроб чека. Гробови рода; ко ли им сада Ремети тугу и покој тих? По зиду цркве одсенак пада, Јеврејка то је, лута кроз њих А њен гроб чека. С носледњом снагом боланих удова Одвпља плочу са гроба свог! Молитву отаца прошанта с нова, Па сама леже сред гроба тог Гроб је дочек'о. Београд, 26./'УШ 1899. г. Божа е НиНолајевиБ.

СВЕКРВА СЛИКА ИЗ СНОСКОГ ЖИВОТА - ЈАНКО М. ВЕСЕЛИН0БИ1! (наставак) XV Наста са свим други живот у Нериној кућици. Истина, не беше то живот онакав какав је био и како је она желела, али беше куд и камо бољи од оиога Што је био започео. Као год што благ пролетњи поветарац листак из пупка мами, тако ето некако поче Долазити мпр и спокојство. Сваким даном Нера проиалажаше једну по једну врлину Миличину о којој пре ни сањала није, и што је више иознавала све је већма нагињала њој. Између њих нестајашс лагано оне провалије што је онако грдно зијала. Нери више не беше Милица онако одвратна и чудила се како је могла да је мрзи кад код ове ништа за мржњу било није.