Zvezda

стр. 618

3 В Е 3 Д А

8р. ?8

И куЈ)а се преобрази и нмање поста некако нанредннје: сваки трнак беше понео. Нресташе и оне свађе н парбе са суседима. Па и сам Пера носта некако друкчпји. До душе не беше баш онако ведар и детињаст. ама тек тек, уљудио се: не псује, не левентује и не бије Милицу. И још нешто дође што Нери са свим чело разведри, а то је: Милица је бпла у „другом стању"... Једнога дана она је то опазила но ходу и задуваности њсзиној, и кад је занита она јој стидљнво прпзнаде. Од то доба Нера је и будна сањала пекакве чудне снове. Кад би се осамила, мисао би је одвела Бог те ннта где!... Унуче, па га држи па рукама, па оно се иа њу смешка и пружа јој обле, пуне ручице, и милује, и љуби њене образе... Па онда, ђак, па момче ; она му реже танкаче и испраћа га у коло и гледа како се вије његов вити стас, па га жени, дочекује његове сватове и.... и води коло. . И онда — онет крштење ново... „бела чела"!.., И свс је више и више освајаху такве мисли и оне јој беху некако слађе: да је најљућа оне је разведре и ублаже. Једнога дана сусрете се с комшијом Марком. Сад је више не беше стид да му у очи ногледа, као оно пре, него је гледала још с неким ионосом. — Како је, копо? — Хвала Богу, комшија! Сад паметно радиш! — Хвала Богу што је памети дао! . — Хвала му! Видим: све добро! Ономад прођем кроз Сенковачу, па ми игра срце!.. „Паметна жена" — велим Крсману, и кажем му како је било почело. Па сад, нази! — Не брпнп! —А како деца сад? — Добро. Мало се он још ћуда, али ништа то! Опа ми је као добар дан! — Знао сам ја то! Врежу јој знам и све је ваљано. Добра је то вамилија и ти си добро одабрала. Што веле стари: „од вамнлије се и исето тражи !"... Сад не брини за спрежника ! Сад ће сваки потрчати да ти помоше!... — Зпам! - рече она поиосита хвалом Марковом, јер је знала да Марко тешко другог хвали! Само код Пере није све баш као што треба. Опо, ту је сад и мир, и мати му се слаже са женом и не да на њу речи рећи, али опет, опет Милица му некако пије онака како би он жслео да је. Њему се није допадало што она са сваким милостиво разговара и што се смешка на друге. Он је волео њен осмејак, али само да се на њега смеши; па кад смотри да то и с другим чини, њему пође крв у главу, п онда је но три дана као луд. Кад га тако снађе тај белај, а он дуне као ветар па оде од куће и бежи ма да га нешто једнако кући вуче. То га тако у часу иорушп да ти сечпни: е је болесган. И Нера и Милица кад бп то смотриле биле би као утучене.

— Опет ? * ' — Опет! — вели Милица а дршће. — Па куд оде? — Оде некуд иреко градипе. Тога даиа пе би пи једна ништа окусила, или ако би баш и селе за синију, јеле би једна другој за љубав, али кло оно што веле: ја једем, а оно мене једе. Милица је премишљала и тражила начина како да до тога више не дође; а Неру је гризла савест, јер је зиала да је она томе крива, и домишљала се како да му онет веру у Мплицу врати. — Ја не знам шта му је! —- вели Милица. — Ја знам — Молим те, реци ми! — Лудоглав је! А то му је и у крви. И отац му је таки био. Ја знам, док сам била тако као ти, нисам емела нп у ког иогледати ! Одмах се иатмури .. — Па добро ако је то! Ја нећу ни сасвојим рођеним проговорити!... — То тек не ваља! — прекиде је Нера. То ће код њега проћи; а ти, ако једаниут прекинеш, више не поправи! — Па шта да радим онда? — Ништа. Пусти га нека се истутњн,- кад га пређе он ће се опет вратити. — Не знаш, мајка, да ми то дојади! Волела би да ме нема! Нера би тад заћутала. Опа је видела муке Мндичине и видела да јој не може иомоћи. А помоЗш није могла што ју је обузимао неки стид да јој каже нраву истнну. Волела се одрећи и светог причешћа него исповедити јој сс.* МеЈјутим, мислила је да ће јој се дати прилика да све то сама ноирави као што је и укварила. Тако би у тој невољи проживели по два-три даиа па би се опет вратио обичан живот. Пера би дошао кући од које није ни одлазно, него је сакрнвен вребао исће ли се Милица с киме састати или разговарати — и отночео радити и договарати се. И ако је њему долазио тај хук његов, опет је иошто се одљутп био милосан према Милици. Доста пута се он с њом лепо разговарао; а кад би уграбио црилику да га матп не види, тада би јо! прилетео, докопао је за главу, иа би је љубио као суманут. Тај излив страсти нреплашио би Милицу. Она тада није могла издржати његов усијан поглед; њу би прљио његов врели дах, и само би јој срце лупало као у малог тичета кад види да му се душман нриближава. — Волиш ли ме? — Волим. — А волиш ли још кога? — Не волим. — Лажеш! — Не лажем. — А твог оца?.,. — Волим и њега, али тебе више!... Он је докопа за рамеиа па упршти погледом у њу.