Zvezda

вр. 84

3 В Е 3 Д А

стр. 669

Капетан и норучник, на које се оелањао љихов старешина, покушавали су да га одведу. Он се одупирао, очију пуних су.ча, које је јуначки савлађивао, мрмљајући полако: „Не, не, још мало". И он је упорно остао крај раке, која му се чинила као бездна где су бачени његово срце и живот, оно, што му једино преостајаше на земљн. Изненада нриђе ђенерал Ормон, ухвати нуковника за руку и, водећи га готово силом, рече му : ,,Хајд'мо, хајд'мо, стари мој ,труже, немој ту да остајеш." Пуковник тада послуша и врати се кући. Чим отвори врата од свога кабинета, он опази једно писмо на писаћем столу. Узевши га, он хтеде насти од изненађења и узбуђења. Он беше познао рукопис своје жене. На писму је био поштански зкнг, са датумом, тога истога дана. Он иодера завој и прочита: „Оче, „Допустите ми, да вас, као и пређе, зовем оцем. Када нримите ово писмо, ја ћу бити мртва и под земљом. Тада ћете ми можда моћи опростити. „Ја нећу тражити да- вас моја погрешка узбуди или разнежи. Ја ћу вам говорити само искреношћу једне жене, која одузима себи живот, у часу праве и нотнуне истине. „Кад сте ме својом великодушношћу узели за жену, ја сам вам се са захвллношћу иредала и љубила сам вас свим срцем мале кћери. Ја сам вас л.убила као свог оца и, једнога дана, кад бејах на вашим коленима ко када ме ви загрлисте, ја вас, у нркос себи, викнух: „Оче". Тај узвик беше из срца, инстиктиван, својевољан. Заиста, ви сте за мене били отац, само отац. Би сте се насмејали и рекли сте ми: „Зови ме увек тако, дете моје, то ми чини задовољство". „Ми смо дошли у ову варош и — опростите ми, оче, — ја се заљубих. Ах ! ја сам се одунирала луго, готово две године, и најзад сам попустила, постала сам кри вац, ностала сам изгубљена жена. „Ко је био тај? — Вп нећете погодити. Послетога, ја сам била доста мирна, јер око мене беху увек дванаест ОФицира, које ви звасте мојих дванаест звезда. „Оче, не тражите да га познате и немојте га мрзсти. Он је учинио оно, пгго други, на његовом месту, не би учинио, и најпосле, ја сам уверсна, да ме је он из свег срца љубио. „Али чујте — једног дана заказасмо састанак на острву Бекаском. Ви знате то мало острво иза воденице. Ја сам, нливајући, нрелазкла на другу обалу, а он ме је очскивао у шумарку; за тим смо ту остајали до мрака, да нас ко не би опазио. Ја дођох на састанак, када се на један нут гране расклонише, и ми опазисмо Филипа, вашег носилног, који нас необично изненади. Ја сам осећала да смо изгубљени и гласно узвикнух. Тада ми он — мој нријатељ — рече: '„Вратите се мирно натраг, драга моја, и оставите ме са овим човеком. „Ја сам отишла тако узбуђеиа, да сам се могла удавити, и вратила сам се вашој кући, очекујући нешто ужасно. „После једног часа, сретох Филипа у ходнику салона. Он ми полако рече: „ Ја се стављам госнођи на расположење, ако има да ми преда какво нисмц". Тада с{1м разумела да је се он нрода,о моме пријатељу,

„Ја сам му доиста давала писма — сва своја писма. Он их је односио и доносио ми је одговоре. „То је трајло од ч прилике" два 1 месеца. Ми смо имали новерења у њему, као што сте му и ви веровали. „Дакле, оче, ево шта се доголило. Једнога дана, када сам препливала на то исто острво, али, овога нута, сама, ја затекох вашег посилног. Овај ме човек очекиваше и опомену ме, да ће нас ироказати и прочитати вам пнвма, која је он сачувао, украо, ако не пристанем на његове захтеве. „Ох! оче, оче мој, ја сам се бојала нарочпто вас, вас тако доброг, кога сам ја преварила, бојала сам се још и за њега — јер сте га могли убити — а можда сам стреиила и за себе. Шта сам знала; ја сам била луда, изгубљена; још сам се надала да могу опет ноткупити онога несрећника, који ме такође љубио, — каква срамота! „Ми смо тако слабе, а;а нас је лакше преварити него вас. А кад се већ поклизне, онда се нада све ниже и ниже. Јесам ли знала шта да чиним? Ја сам само увидела, да једно од вас двоје и мене, мора умрети — ја сам се подала оном скоту ! „Ви видите, оче, да ја не тражим, да ми опростите. „А тада, — тада се догодило оно што сам ја предвиђала — он ме је предобио а, нлашећи ме, ја сам му се покоравала, кад год је хтео. Он је био мој љубавник, као други, сваки дан. Није ли то гнусно? Па, какву сам казну, оче, заслужила? „Ја сам је тада сама изрекла. Треба да умрем. Жива вам нисам могла исноведити такво злочинство. Мртва вам смем признати све. Ја сам морала умрети. Ништа ме није могло опрати, јер бејах и сувише укал.ана, Ја више нисам могла љубити, ни бити љубљена. Чинило ми се, да бих укаљала цео свет, пружајући му само руку. „Одмах сам отишла у бању, и више се не вратих„Ово нисмо за вас, отићи ће моме љубавник/. Он ће га примити носле моје смрти, и, не разумевајући ништа, нредаће вам га, јер је то моје последње завештање. А вн ће те га ирочитати, кад се вратите с гробља. „Збогом, оче, ја вам немам више шта рећи. Чините како хоћете и онростите ми." Пуковник обриса знојаво чело. Његова хладнокррност, ратна хладнокрвност, на један пут му се иоврати. Он зазвони. Слуга уђе. — Ношљи ми Филипа, рече. За тим ошкрину Фијоку од стола. Готово одмах уђе висок војник, риђих бркова, пакоснога изгледа и лукава погледа. Пуковник га ногледа право у очи. — Кажи ми, ко је био љубазник моје жене. — Али, пуковниче.... Официр извади револвер из отшкринуте фијокс. — Хајде, брзо, ти чнаш да се ја не шалим. — Па добро!... нуковниче... канетан Сент-Алберт. Тек што изговори ово име, пламен му засену очи; куршум му пројурн кроз сред чела; и он се сруши лицем на земљу. црвиео д. и Марковиђ