Zvezda

стр. 668

ЗВЕЗДА

вр. 84

неро била најживља, спазио би иоиеки иут Каталдија, где туда пролази, и тада би још дубље и јаче осетио кој:ико је понижен: поруменео би, кад би га тада изненадила његова жена, јер се бојао, да не мисли да је шпијунише, и чинило му се, као да мршти чело и бледи у лицу. Чим би звонце одјекнуло, хитао је к вратима да разговара, обећава и Јмирује. Свакога дана имао је да издржи борбу између четири зида с једним безобразним повериоцем; морао је, руменећи од стида, говорити му тихим гласом, оборене главе и бојажљиво слушати, да то не чује когод у предсобљу, морао је бледети, кад овај почне јачим гласом говорити, те је више иокушавао гестима пуним молбе но речима да умири тога човека. Којекаквим ситним изговорима морао је да вара немилостивну служавкину радозналост или неодређени страх Јеленин. Алије бар мислио, да његова жена о свему томе ништа не зна, да она нема ни појма, каквим је он све понижењима изложен. Излазио је из куће, да прими педесетину динара, што јеимао да нрими за неки посао из друге руке, н враћао се трком уплашено кући с новцима, до којих је дошао после два сата јурења, мољакања и нонижавања. Још из далека гледао је са зебњом у срцу на прозоре, да га не би ко срео на стененицама. Снисходљиво је морао подносити нретње месара и пекара, који би га на мраморним степеницама очекивгли, с њим у предсобље улазили, у кошуљи, с лушом у зубима, и ишли за њим до у његову књижницу. Ту их је он морао једног за другим у прозор одвлачити, да не би чуо нико, а понајнре Јелена, морао је спуштати руку на рукаве њихних убрљаннх кошуља, да би их ублажио, морао их је сам пратити до врата,, да не би звао куварицу, која је у кухињи увијена у свој нвчисти шал подругљиво раменима слегала. А кад би за тим ушао у лено намештену собу, снустио се на еластични диван и уморне ноге опружио ио меканом тениху, морао се прави ти да је миран. Па и његова жена чинила се, као да не опажа његову бледоћу и узбуђење, и није му хтела ништа казивати, шта се десило док он није био код куће. Непрестано је имала посла но другим собама, само да не би била с њим у четири ока. Само ће један Једини пут рећи: — Кад ти ниси код куће, човек мора да полуди од оног непрестаног звонења. Једног јутра дођоше носачи, да носе Јеленин иијаноФорте. Чезаре, који није ништа знао о томе, кад чу лупарање и разговор, изиде да види шта је. — Продала сам гласовир, одговори Јелена сухопарно. Он порумене као панрика и не прозбори ни речи, докле год нису носачи изнели Јеленин омиљени инструменат. За тим, кад су се врата за носачима затворила, охрабри се и промуца: — Зашто си продала гласовир V — Било је нотребно. — Знам. Али хоћу да кажем, зашто ниси продала што друго? Гласовир је бие мој... Мислим, да није више потребан... Не свнрам више. Горке сузе овлажише лице сиромаха Чезара, који се не усуђиваше, да главу подигне. Јелена, међутим гурну неколико столица на оно ме-

сто где је био гласовир. За тим је силина тог тихох', стидног бола такну у срце. Она се тронуто приближи свом мужу и загрли га не прозборив ни речи. Он јој се загледа дубоко у очи и као да хтеде рећи неку одлучну реч. Али је био толико дирнут, да не могашс нрозборити ни речце. Само овда онда стискаше јој руке. — Како сам те унесрећио! прошанута напослетку. — Ти? одговори Јслена слегнувши раменима. —Шта ти је сад пало на ум? Ти си учинио што си могао. Али он је очекивао какву другу рсч, он је хтео да Јелена иогодн, колико њега боли а колико га то понижана, што она крије од њега своје натње. Чинило му се да га она одбија и да се у понеким тренутцима међу њима отвара велики провалија. — Чуј, Јелена! рече јој бојажљиво, када би тс моја смрт могла ослободити тог положаја, драговољно бих умро. Али у Јелениним очима не засија ни један зрачак сажаљења, као што је можда њен муж са зебњом у срцу очекивао. И она је од неког времена и сувише патила. — Не, ниси ти крив ! рече му. Ја немам среће и нигда је нисам ни имала, нигда! још као детету, као девојчету обећавана су ми златна брда... Колико ли мије лепих ствари речено, обећавано... и ето сад... Да сам знала.... — Јелена! нромуца муж. Она га гледаше за тренутак. — Шта ти је нало на ум! Јеси ли ти луд? Не кажем ја то... — Кад бих умро, прогунђа Чезаре тужно, ти би била слободна. — Лепе ми ствари говориш! Лепу ми утеху дајеш! Нарочито сад.... Да сам знала, чувала бих се, да не доносим на свет друго једно несрећно створење!... Ето, то ти је.... Ти то ниси знао.... Муж иребледе, кад чу да му се на тај начин објављује тај догађај, који је радост за сваку мајку; за тренутак стојао је збуњено, затим нрогунђа: — Какав рђав пријем 'налази то јадно створењце! Јелена не одговори. (НАОТАВИЋЕ ск) ПОСИ.1НИ — Сиу <1е Маиравзап* Гробље, пуно официра, личило је на цветно поље. Капе п црвене нанталоне, ројте и златна дугмад. сабље, лампази, брандебуршки ловци и хусари пролажаху покрај гробова, чији су бели или црни крстови ширили своје жалосне, гвоздене, мермерне или дрвене руке, над умрлим људима. Био је ногреб жене нуковника Лимузена. Она се утопила нре два дана, кунају^и се у бањи. Већ је било свршено. Свештеници су отишли, али нуковник, кога су водили два ОФицира, остаде норед раке, у којој се још видео дрвени сандук са већ иструнулим телом, његове младе жене. Пуковник је био висок и мршав старац, белих бркова. Вио се оженио пре три године ћерком свога друга, која је, носде смрти свога оца,, иуковника Сортиса, остада сироче,