Zvezda

Стг. 679

лудила. У једном епилогу који со дешава у Сибирији, Рас кољниковљево упорно али скрхано биће растапа Достојевски у нежности, а Соњином верном и истрајном љубави јача му животну снагу. Раскољников „неверује", а Соња ве рује. Пре но што Раскољников призна своју кривицу, до гађа се врло дирљива сцена, кад му Соња чита из Новог Завета, сцена, у којој ' дојана свећа у грбавом светњаку ]адне избе наједанпут осветљава убицу, нагу девојку и Еванђеље — заиста генијална и истинито хришћанска сцена. У епилогу, у коме је Достојевски јамачно хтео да употреби своје искуство из Сибирије, взбија директно и доктринарно његово религиозно убеђење. У главном, као што сам чуо од једне млпде руске даме, осећа се у Достојевског, као да његови створова дубље загледају, него ли песник сам. Ои није могао да предвиди замашај своје продукције. IV Кад бисмо и споредне озобе хтеди бар приближно тако брижљчво нроучавати као гдавног Јунака, онда бисмо се уверидц, да готово сви боз изузетка, а по броју биће их двзнаест, стоје на истој висини са јунаком и сви стоје у вези с њим. Нема ни једне издишне особе у овој књизи. Међ најбоље особе спада исдедии судија ПорФирије, правнички геније, и властелин Свидријаглов, са разноликом скдопљеном природом, распусник, који се за љубио у Раскољниковљеву сестру и лови је. То је разуман човек, изредна глава, која је на свој начин смела и часна и ако има на својој савести једно непокајано убиство, а можда и више. Он је, као убица из користољубља, са многим појединостима у начину делања и мишљења противност јунаку ове књиге, и ако се он брачи од Свидријагловљевог доказивања, да они имају извесну, заједничку главну црту. У Достојевскога је цртање карактера првога реда; оно је дубоко и снажно. И он, као Декенс, и ако полни живот не оставља баш недодирнут, ипак га не описује. Песник се на том земљишту не боји парадокса; ето тако та морално беспрекорна блуднаца, коју може свак кунити, али мпак за то бдешти од чистоте — више подсећа на какву антатезу у човечјом обдаку од Виктор Ига, него ди на праву личност. Страх од описивања природног, чулног живота овде још више нада у очи, јер се овде, као и у већини песникових књига додирује, неприродни, узбуњени нолни нагон. Овде ћемо само поменути Свидријаговљеву похоту за мадим, нежним двојкама. Па поредити ону чуоновату инквизвцију у „Помамни", где Шатов испитује Ставро гина, да ли јо истина, да је он у Петрограду принадао неком тајном клубу, коме је био циљ задовољавање ненриродних страсти, и да му је он заиста рекао, да Марки де Сад може ићи код њега у шкоду и да ли је он заводио децу. Јасно је, да се Достојевскова Фантазија често окреће око тих непригоднвх страсти, а то за то што ток његових мисли не оставља простора за здраву полну љубав. Његова склоност ка описввању тедесних мука, дуго задржавање код грозота указује на неприродне осећаје страсти. Чуцновато је да се Тургењев ненрестано враћа на ноређење између Досгојевског и де Сада. Додушо то се увек дешава из нерасиоложоња, јер су често пута његова ривада, кога је он мрзио, нредстављади као свеца,

али Тургењевљево очевидно убеђење је бадо, да физиодошки и психодо гки међ њима постоји неко сродетво. 1 '') Ади на сваки начин је јасно, да ДостоЈевскова даровитост стоји у вези са неком первозношћу. Ма како високо стојадо цртање карактера у „Здочину и казни", ипак књига пати од непотпуности говора. Диалогизаране партије су, без поређења, најбоље. Али чим песник почне сам говорити, престаје уметност. Достојевски није могао, као Тургењев, да увреба од Француза умесност причања; он је од њих уевојио ицеал хуманитета, неко народско основно начело, које је сродно са Луј Блановим и Виктор Иговим начедом. Он, који је у тако ведиком степену имао песничког дара, био је, у малом степену уметник. Он је све своје списе онако штампао, како су изишди из његова пера, без икакве обраде а камо ли какве прераде. Он није ишао на то, да им сужавањем или избацивањем, по његовој могућности, да неко савршенетво, он је радио као обичан пубдициста, на му зато списи и јесу увек опширни. Исто тако је јасно код његовог најбољег деда, да он у првом делу није ништа знао о оној расправи, коју Раскољников у другом делу помиње да ју је написао. Извесни говори у првом делу противрече чак оном, да 5У јв јунак могао наиисати. Врдо мало одговара модерној уметности говора, кад песник употребљава у „Злочину и казни" овакве обрта : „Доцније се дознадо, да је Свидријагдов истог вечера још неког походио", иди „кад се он доцније, дуго после овога, сетио оног времена, било му је јасно, да је његова савест понекада морада бити замагљена", или „доцније је Соњи бидо чудновато. да је она то наједанпут разумела". (Оваквим обртима тражи песник да поправи нразнине и занемарености у приповедању. Негде чак пише Достојевски са правом заста режом наввношћу : „За сада ћемо оставити цео ток мисди, којима је Раскољников дошао до овог резудтата; ми смо иначе далеко отигили. Додајемо још , да су Фактичне, чисто материјадне тешкоће за њега играде сасвим споредну улогу у предузећу". Далеко отићи и извињавање због тога немају места у једном роману, као ии прззнине. Још из „Здочина и казне" види се у колико се До» стојевски може назвати песник продетаријата. Он.је, као ни један, познавао и разумевао пролетаријат интелигенциЈе и незнања. Његова главна особина, кад приказује пролетаријат, јесте нека врста психолошког клерфаојанса, која га, према отменом свету, осгавља на цедилу (на нример кнез у »Пониженим и увређевим"). Јачина и ширина тога клерФоајанса примећује се нарочито онде, гце здраво душевно стање додирује земљиште лудила. Он посматра човечја душевна стања поузданим оком декара за душевпе болести, али и он има кад кад обичај као и лекари за душевне болести, који пред очима има непрестано душевну абнормалност, да свуда види абнормадност, на с времена на време почне се колебати равнотежа његова разума. Он врло радо заузима свој положаЈ на узаној лађи, која одваја присебан ток мисли од ексадтираног и разложан начин делања од злочиначког Са овог узаног и ниског насипа посматра он обе страпе и иикад не заборављада чигаоца упозори, како је у истини узана и ниска међа коЈа раздваја здраве од болесних, нравду од не*) Писмо Тургешевљово Оалтикову од 24, иеит. 1882 годин«.