Zvezda

стр. 706

пашче скочи, па мене за ногу... Ето ми се још и данас зна биљега. — Па шта сп учинио ? — Ништа. Господину и не могу ништа, јер је он господин, а нашчету и нема суда... У брзо иза тога дође и поп, па онда I еколике дућанџије и сви засједну за столове. Опда се ту отворе разни разговори, који се обично разно и заврше. Кад и кад дође и до ината, па и до шакетања, али се све то заглади и утиша... Други пут, опет, нешто се развеселе, па се раснјевају као да су на каквој забави. . А иарочито су се јсдном и напјевали и исмејали, кад је дошао некакав Швабо, па поче да једе ватру и да прави чудеса. Тако н нр. узе он предсједников Фес, на поче из њега да вади јаја. Бади, вади, мајчин сиие, па никад не нреетаје. Све касабалије зинуле од чуда, на зинуо и предсједник. — Болан, Игњате, откад ти је Фес иронио*)? — нита ноп. — Не знам, брате; — вели предсједник, Бог ме убио, ако сам икад знао за то. Иза тога Швабо ноче да се хвали, како може његовој „коспоји" откинути главу, па је пошље опет оживјети. - Дај ти, да јој ја откинем! — викну поп и нотеже нож, а Швабо ти узе жену за руку, на се екупи и нобјеже без обзира. Е, иза тога што је било нјесме п смијеха, то се нигдје ни чуло није. Попу све игра брада, учитељ се уФатио за трбух, а механџији удариле сузе на очи —- све од смијеха. Једини предсједник није се смијао, пего је једнако баратао по Фесу, да види: је ли му остало још које јаје. Ово је, до душе, било још нодавно, али се све касабалије и дан дањи радо- сјећају и нричају о томе, а најрадије је причао сам поп, коме се чнппло да без њега не би било ни касабе, а камо ли онаке „Фесте"... IV Најпошље се и над касабом се наднијеше густи облаци, који су иријегили громовима, те да овај Мирни живот из темеља пољуљају. А ево како је то било. Једнога дана појави се на опоме брду више Касабе некаква црпа тачка. Та се тачка непрестано Мицала и прпближнвала касаби. И мало, по мало, опазише касабалије, да то није тачка, него нешто живо-, иа Бог би га знао: човјек ли је, дијете ли је, вук ли је, лисица ли је... Тек кад се сасвим оиустио и већ ступпо у касабу, внђели су да то није ни дијете, ни човјек — него „Швабо". Носио је сгаро, доста Чието, шваиско одијело, нрљав сламњи шеширић и дебео штап, а, што је главно, носио је на нлећима једну овелику врећу, која је, по свој прилици, тежа од њега, Ово велим због тога. што је он био тако малехан и мршав, да би се

*) Кад кокош почне да носн јаја, веле да јо ир нијела.

човјек заклео, е у њему живу нема више од двадесет и пет ока. Лице му жуто, као да је од светачкога соја, очи зелене и избуљене, нос кукаст, брчићи риђи и ријетки, а брада још рјеђа. Оклен ли је, како ли је, то нико није знао, нити је он коме причао, него лијеио уљезе у механу, збаци врећу са себе, па сједе за сто. -— Имаш ли вина? — запита механџију, ама таким Јласом. какав се само у јарца може чути. — Каква ћеш? нита механџија. — Бијелог... — Па, болан, оно није Швабо, —• рече предсједник учитељу, — ено га добро збори нашки. — Не тиче ме се, — одврати учитељ и немарно одмахну руком. Да неће и овај јес' ватру и вадити јаја? запита нон једнога дућанџију, Не знам, -— одврати овај. Ну догњЂак се није обзирао на све њихове разговоре. Он мирно исни своје вино и поче да разгледа по механи. Разгледао је све мирно и нажљиво, иочевши од механџије, па све до предсједника. А затим упрти своју врећу на леђа и изиђе из механе.

Сјутра дан, када се сунце са истока помолило, наш је дошљак сједио у једном маломе дућанчићу, што га је узео нод кирију. Из своје вреће повадио је неколико ствари и све их размјестио по дућапу. Ту су ти двије три кутије нуне нунцате нера, ту неколико дузина лаписа (писаљака), дваеетак боца мурећефа, неколико окрупњих књига и поприлично ситнијих. Неколико књнга објесио је о диреке од дућана, а наслове окренуо чаршији. Изгледа да су те књиге и прије висиле, јер су им корице одавио исллавиле. Осим свега овога, имао је још и некаквих нрописа и ситцица, — свега толико, колико је могло станути у једпу врећу. У крају дукана био је један стар сто, и ту је сједио наш дошљак и, задовољно након свега носла, пушио цигар и гледао на чаршију. А иа чаршији ночело да се куни свијета, Боже мој, као да је ту каква ианорама. Окупило се некакве ђечурлвје, па блену у дућан, а с њима се номијешале неколике дућанџије, на и они сехире. Најпошље дође и нредсједник, на раширивши ноге а метнувши руке од осграг, чигао је натписе на књигама. — Ге...но. .ве...ва, Геновева, — промрља он, на погледа у другу. — Жи...ти ..је... житије... с...в...е...све...т,..о...г... тог... Ге...ор...г...и...ја, Георгија .. И тако је редрм чигао. За шиме су дошди и учитељ и ноп и све/го сгало иред дућан, на сви гледају. — Овђе ће бити пазара, — помисли дошљак у себи, па ступи пред дућан . — Ево јефтино — рече — књига, каквих год хоћете, од најславвијих евроиских нисаца...