Zvezda

»р. 90

стр. 717

нигад имала ни једне миоли, која не би била намењена њему!... Сунце је улазило кроз нрозор на балкону у белу, чисту собицу. Он је опет видео оне лепе дане, птто их је у сиротињи провео, ону зору, што га је затицала у преписивању аката за адвокате, и Јелену која је спавала поред њега не знајући ништа. Он отвори балкон, који је гледао у море што се блистало на сунпу. Неколико путника долажаху од Имаколатела с ручним куферима; неколико кочијаша тераху коње, мали чамци обилазиди су полако пристанишни Фењер, онамо где се море пенушило сребрнастом и златастом пеном. Свуда је владала тишина и ведрина, које су му стезале срце и мало по мало га привлачиле, заносиле и уљуљкивале. Било је тек шест сахата. Јелена је још спавала; није имала обичај да уотаје пре девет. Чезаре осети потребу, да удише мало свежа ваздуха и да се мало прође. Кад се вратио, Јелена је већ била наредила, да јој се доручак донесе у њену собу, јер се није осећала најбоље. Била је бледа, изгледала је уморна, неочешљана и још у собној хаљини. И не чекајући на његово питање, рече му: — Мало сам слаба, али не мари. Уморна сам, јер сам ових дана мало спавала.... Није ни чудо. (наставиће ск) % ИЗНБНАЂЕЊЕ — С0ВПЕЏА Смркавало се. Господин Делпијано. који већ почињаше осећати терет својих недесет година, дремао је с новинама у руци, седећи на наслоњачи поред камина, заогрнут домаћом хаљином, док се његова кћи и син, Ада и Алберто и снаха Рита забављаху за столом са троје малишана, веселих као зебе, са ружичвим образима и сребрним гласићима. Најзад устаде Рита и рече окренувши се мужу: — Алберто, учини ми љубав те припази ове вечери на дечицу. Ако ти се досади позови Маријету, јер имам посла с Адом у лругој соби, Деца кад чуше ове речи, какви беху враголани, чинитпе се као да се досећају чега се тиче; али не рекоше ништа, већ се нрипремише да мало пирују и кличу са својим татом, као што је увек бивало, кад мама иије ту, да им малчице попридржи узде. Рита и Ада отидоше у добро загрејан и осветљен салон са зидовима и намештајем покривеним жутим штофом , где је владао таки неред, да је ове вечери изгледао ва какву старудареву продавницу. На све стране кутије и завежљаји нагомилани без реда; а у средини собе, на столу покривену чаршавом белим као снег и сјајним као атлас, уздизало се дрво тако високо, да је донирало до таванице. Ово дрво што је пружало своје гране из једног зеленог бокора, стршило је до ' сјајних зидова и давало овом неуређеном салону неки Фантастичан изглед. Тајанствена заузимљивост што овлада женама, беше управо намера да спреме божићње дрво, да га украсе свећицама и огледалцима, како би обрадовале троје деце, кса беху радост и љубав свију њих.

Рита је живела неку годину у Немачкој; видела је весеље и радост породица око божићњег дрвета, па те радости не хте лишити своју депу ни за шта на свету. Хтела га је удесити што боље, то се овим занимала пбдавно, чинила је своје сопствене издатке, покушавала да погодн жеље своје дечице. и гва је била весела мислећи унапред како ће се радовати. Чим уђе у салон, даде се са евојом рођаком на посао. Удсшавано и миловано њиховим ручицама, ово дрво мало иомало доби одећу од светлуцавог уреса, од ишараних лоптица и од злагних и сребрних трака. Рита беше веома весела и блажена развијајући лутке и мислећи на радост што је припрема деци. Изгледала је као девојчица од петпаеет година; и док их је привезивала танким врпцама за гране на дрвећу, поче говорити; — Шта ли ће рећи Адина, кад види лутку обучену у свилу, с нрном косом, коју је толико желела? А како ће Пија бити задовољна - кад нађе за себе бебипу, у лепој чипкама покривеној колевци! Ево коњића, лађице и војничког одела зи Енрика! Је ли, Ада, да је ова лутка врло красна? Кладила бих се да ћеш и сама уживати да је облачиш; замишљам како те твоја братанпца неће оотавпти па миру, ако не види да се ти по цео дан занимаш око њене лучице; а ти ћеш јој већ чинити по вољи. Ада међутим одговори испрекидано у слоговима; радила је живо да укрази дрво, но беше веома озбиљна; са времена на. време пушташе по неки уздах, као да има какав терет на срцу, и та је њена туга стајала у необичном констрасту с њенвм лепим и свежим лицем од осамнаест година и с њеним живахним пословзњем. По кад и кад би донирали до њих дечји гласови, и Рита прекидаше два-три пута због њихове несташности свој посао, двоумећи се да ли да отиде и видп од кога долази та вика. — Ти можеш ићи, — речо јој Ада; — ја ћу довршити посао око дрвета. — Али теби самој биће досадно а после заморићепт се кад се будеш морала пети горе. — Иди, — додаде Ада, — јер докле год им ти не отидеш неће се смприти, а ја нисам ни мало уморна; кад после буду у постељи, доћи ћеш да ми помогнеш у последњим припремама. Рита не хте да јој се то нонавља, и изиде из собе. Ада је међутим живо желела да остане неколико тренутака сама у соби; осећаше на себи неки терет, извесну меланхолију, због које јој падаше тепгко, кад мора говорити, одговарати или гледати нред очима ма кога веселога. Ове вечери имађаше једину иотребу да остапе на само са својим мислима; и збиља, радећи п дал,е свој иосао, ум јој отпоче лутати. Мислила је на ирпптлу годпну, на овај исти дан, кад њен бабо беше дошао'кући и рекао им: „Сутра ће доћи један странац да проведе Вожић са нама; то је младић јодан из Верлина кога ми је препоручио један мој пријатељ. Од богате ]0 породице, занима се уметношћу и дотпао је у Италију да проучзва сноменнке и да се диви природним лепотама. Бетпе ми жао гледати га тужна, с мишљу да ће провести дан тако усамљен, сам самцит у хлалној соба у гостионици, без и једног пријатељског лица норед себе. Понудио сам му једно м^сто за натцим столом и један кутак крај нашег огњитпта."