Zvezda

стр. 738

3 В Е

3 Д А

вр. 93

Наслонила се леђима о стабло и рукама придржава за граие. Побледела, само јој усне румепе и набрекле. -— Шта се љутиш? Не љути се, жива ти мајка! Једва говори а крупне сузе котрљају се низ образе и влаже јој усне. Дише утајано. Хоће да чује мој дах, а камо ли глас што га очекује. — А, па после опет да плачеш?! Почех ја. — Нећу више да нлачем, жи' ми ти! И да би ме уверила ноче ирстима да скупља расгуреие сузе по образу. — Нећу!... Дај ми да те пољубим! Рекох одједном и сам незнам зашто почех да се тресем. Опи ме ваљда онај мирис зрела и, на све стране измуљана у крблама грожђа и влаге... Али највише, чини ми се, опигпе ме њена уста, која сада — срећна усљед потврде да је волим, застиђена од моје дрскости беху се развукла у осмех... Ех, то не беше осмех. Беше то нешто што пружа, мами али од велика, изненадна стида дрхти болно стрепи и од саме помисли на пољубац. — Не, не... Муцала је. Једва се савлађивала да главом не одриче а сва се тресе, клеца. — Дај ми! —- М—м - м.... Лист од лозе на грани беше јој покрио чело, те су се виделе само заклопљене очи, јој ужагрене јагодице и врела, опаљена, напућена и развучена уста у онај осмех. - Нећу силом, нећу! Почех. Ако хоћеш дај, ако не... И иођох. Она напреже сву снагу. Није смела да се одвоји од гране за коју се држаше па жмурећи пружи ми и лице и уста, око и све. Али*ни корака да крочи. — Е, нећу ! Рекох љутито и оставих је, одох брзо, круто. Нисам смео да се окренем јер знам какву бих је видео. Убрзах кораке, нисам випге слушао онај смех, кикотање, крцкање и товарање товара само сам једва чекао да пређем царски друм и одем тамо, негде... Почех да се грчим. Магла никако да се дигне. Нарочито у даљину ништа се од ње не види. Сиђох и приближавах се „господским и големашким" виноградима. Ту већ не беше оне вреве, жагора, само су се у редовима иза чокота црнила леђа раденпка, који су ћутећи брали и журили се. По где где забелила би се и зашуштала која сукња. На бедемима стајала је но која гомила госиоде и госнођица и гледала на „друм" по коме промичу товари у варош и Цигане, Циганке, нросјаке, који се разилазе по већ обраним виноградима да беру јагуриду. . Пређох и ја тај пуг, који беше сав црвен од грожђа, раскаљан и посут зрнима и петељкама од налих товара. Дођох до чесме. Врзо сиђох у долину и не гледећи на ону ледину испод чесме на којој стрељају осуђенике а са које се сада чуло звон оваца и свирка чобана у дудук. Изиђох из долине и почех се пети нашем винограду, који се одмах иознавао но гомили камења, бреста и оног реда од дивљих ружа и трња, што је било на међи

и снречавало да се виноград не рони у долину. Стигох и извалих се, дахиувши, међ чокоте. Загледах се у црн дугачак са заривеним врхом у земљу грозд, који беше на чокоту нредаммом. Одједном зашушти непгго иза мојих леђа. То је била Циганка и већ се сагла те бере. — Шта ћеш ? Викнух. — Косирче да ти продам! Пожури она и приближи ми се. — Нећу. Иди. — Да ти бајем, ако хоћеш. Знам и црве да вадим из очију. Иружих јој руку. Она остави корпу, велику торбу и гатапове што је вукла за собом и клече. Узе ми руку, окрену длап и загледа се у њ. Како је чудно одударала моја бела рука од њене мрке, суве, са набрекнутим жилама и жутим, обојеним к'ном прстима! Глава јој била умотана крнама и старим гаамијама, испод које су падале њене ироседе косе у увојцима низ лице, алицејој ћошкасто и смежурано, врат са набрекнутим жилама, груди црне, голе.. Пр.т.ава, никад не онрана когауља вирила је само крајевима из хрпе старих минтана те су јој се виделе чак и смежуране, бакарне боје, дојке .. У оном мрком зеленилу чокота, згрчена, црна, с лулом иза врата, држећи ме за руку и мрмља јући својим дебелим, избразданим усгима за себе тако је чудно изгледала да нехотице повукох руку. — Говори! Она не дижући очи, нрелазећи хладним, црним прстом по моме длану, поче: „Дугаа ти је широка, срце црно, те тешко оној која се. у тебе загледа. Век ти гаарен, иут далек, незнан и таман. Ако иреживига..." Тргох руку. — Иди и набери! Па чисто бежићи скочих. Нешто оне речи, а нешто задах од дувана помегаан са тетпким мирисом њена зноја и неопраности толико ме поплаши да је писам смео ни да опоменем да много не бере грожђе. Одох до вигање, наслоних се на њено стабло са испуцаном и савијеном кором. И, како ми тешко паде кад се загледах у све што бегае предамном? У долину, која бегае пуна већ оголелим дрвећем, чесму, друм, винограде и у ону ледину са које се чак и овде чује звон оваца, види чобан где ногом наслоњен о колац нечијег гроба, огрнут исцепаним гаињелом и окренут вароши свира у дудук. А свирка оштра, монотона. С леве стране, на путу који је био усечен и из долине водио вароши нреко брда искрсну Митка Мераклија. Поче се иењати, готово трчећи. Задиго главу, пригрлио корпу грожђа што ј - напросио и коју ће сад продати у чаршији за ракију. Зато се ваљда толико и жури, иотскакује, набија шајкачу на очи, испрсује голе груди и иева. Чак до мене допире његов истрогаен, али јога топао глас и попоследње речи једне те исте песме му: „А ја сам ти Лено бодан — болан, преболан!" А крцкање товара сад је јаче, већ се неки враћају кући, димови ватри вију се гушће, врховима