Zvezda

вр . 93

з Д А

стр. 739

својим уједно се стапају и протежући се улазе у маглу, те да се с њом после тромо растежу и шире над земљом, која онако влажна, крта, изривена, црни се а из н>е као да се нептто номаља, истеже, извлачи .. 0 Д К У д? Одкуд туга. очај, одкуд сузе ове, Кад одавва гробље моје груди скрива, Куд ме мртва мис'о у даљину зове, Ђе у сјенци среће дух блг<женста снива? У чаробном врту васеленског мира, Ђе кандила сјајна непрестано стоју, Ђе далеки простор бесконачност дира И хорови меки ђе божанство ноју, Смјело некад душа корачаше моја И бираше цвјеће нреко стаза брујних И с блаженом маштом ја високо стоја' Усред светог мира и санова бујних: Али крило лако што се дрско вину, На валове бурне, неискусне моћи, Захуктана бура далеко га рину У предјеле мрачне вјековите ноћи. И сад кад ми душа сјећајућ се жића Кроз маглину гледа своје лјепе снове, Ја осјећам тугу у дубини њеној, Чујем, где ме нрошлост кроз нољане зове. Ал је доцкан веће, — очи болно блуде, Бл'једа усна дрхће као уздах бони, Сузе тихо струје, хоће да нробуде Свјетле слике моје из сјећања они'. Одкуд туга, очај, одкуд сузе ове Кад одавна гробље моје груди скрива, Куд ме мртва мисо у даљину зове, Ђе у сјенци среће дух блаженсгва снива ? Јаша. ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н наиисао Ђовани Верга (наставак) Али Чезаре са својом тихом попустљивошћу, са својом непозпатом великодушношћу, својим скромним услугама, својом простом нојавом, није могао задовољити немирну нотребу за забрањеним емоцијама, хистеричком сентименталношћу и болешљивимискушењима, које је сладоортасан жпвот морао још више раздраживати и развијати у Јелени. Она је безазлено стварала себи уображене патње, правила се створењем, које не разумеју и жртвом, & у исги мах уживала је нлод непојмљивих пожртвовања свог мужа. Још непресгано тражила је сан своје варлшве младостид али је остајада носред оних галантних снлетака и ру-

жичастих скандала. Првст, који ју је занео, био је један песник, једна будућа величина, који је писао несме „Њој", „Теби јединој", „Теби која ме ззаш" и који је стојећи на једној нози као нетао и туривши десну руку у шнаг од прсника, с намрштеним веђама читао те своје стихове у кругу дама, од којих је свака превртањем очију хгела дати на знање, да је она та једина, она, која га зна. И Јелена је хгела да има у свом салонутога голуба из вранина гнезда. Читали су заједно Мисеа и Хајнеа и подражавали њнхов сатански осмејак. Песник се чак толико снустио, да јој је взносио Стекетија, да би јој могао говорити О белим рукама и ногама и аол.уацима исиод коарене. Она би се тад, изваљена у великој наслоњачи од црне кадпве, бледих усана и погледа, који је блудео, занела с књпгом у руци и посматрала Фанстастичне слике, које је сама сгварала, Кад бп јој бона једном дневио донела Варбарину, детиња дрека би јој раздражила живце. — Боже мој! Боже мој! Зар су то материнске радости? — И метнувши главу у руке, појурила би у очајању ка читавој батерији есенција и мирисних соли. Овдз онда попела би се дахћући уз мраморне степе нице дона Ана, да се с кћерком поразговара и да јој изјада своје ј*де: да дон Либорио јури за женама, да Роберто никако још не добија унапређење и да се Камила још не УДаје. — Велика несрећа! одговорила би Јелепа. Ј1еи би био и тај брак с оном Робертовом нлатом! Маните их се, мама! Кад немају бар сто хиљада лира нрихода, боље је и да се не узимају. — А шта теби не достаје? Кажи ми шта ти не достаје ? — Ништа! одговараше Јелена. Чезаре, који је био нретрпан радом, сматрао се срећним кад би могао да украде који минут од свога рада, те да дође и скромно седне крај своје жене, поносећи се благостањем које јој је стварао. Тада би јој говорио о својим плановима, о њихном детету, о св9му ономе што их је но његову мишљењу везивало. Кад би је видео расејану и равнодушну, питао ју је: — Шта ти је? Шта би желела? — Ништа! одговарала је Јелена, Кад би чуо ту реч и видео оно њено лице хтело му је срце препући. И нротив његове воље у њему се будила сумња и суморне усиомене, а неки мучни немир гонио га је, да чита у њеним очима. Не! не! Он је за то оптуживао самога себе и у души молио Јелену за опроштај! Није био рад да тражи по понорима срца, где су се гнездиле љуте и отровне гује љубоморе. Није био рад да сумња у њу, није био рад да нати као гато је патио, није био рзд да икад више доживи оне некадање несане ноћи и оне сунчане дане. Јелена је била ®антастична, лакоумна,али није погрешила! То је доказивала весмотреностс нисмом, неспособност да се претвара, њена чудновата искреност. То су била само лудовања њене па,мети ништа друго. Она је и сувише живела у оној извештаченој атмосФери своје романтичне лектире. Писмо упућено Каталдију било је једна енизодица у роману једне ученице. Сад је стуиила у истан^ки живот, била је маЈка, била је и сувише охола, а да не мисли на своју кћер. Пл, онда и сувише су је окружавали и сувише јој се удварали-