Zvezda

стр. 740

3 В Е

3 Д А

бр. 93

Њена болешљива оеетљивост морала је налазити свог природног задовољења у животу, у коме је сваки часак био испуњен разним разонођењима и ироменама. Да, дон Либорио је имао право! Беше васпитана као каква приндеза. Њој је био потребан такав живот, он ју је уздизао у њеним рођсним очима, чинио је поноснијом, уздизао је и њега, мужа, којп јој је давао средства за тај живот. Осем те опасне осетљивости, Јелена је имала у срцу п танане нежности. Она је поцишљала на Чезара, који ју је љубио како је она хтеда бити љубљена, који је живео само за њу, коме је јединп циљ био раскош, што је скружаваше, радости, којима је обасипаше, који је сву своју срећу, највећу радост у животу налазио у осмејку, што би лебдио на њеним уснама, кад би ушла у његову књижнипу са шуштањем хаљине и рекла му: ^Још једнако будан? Сиромах Чезаре! * На осветљеним нрозорима оцртаваху се црни ликови људи п елегантни проФили дама и бацаху своје дуге сенке на мпрно, мрачно пристаниште, где су таласићи тихо роморили, и на мравињак светиљака на чамцима усидреним нод високим и звезданим небом. Мушки су се г^али на терасе, на којима су прозори били отворени иза провидних застора; под лустером блистао се женски накит. Један топал и звучан глас певао је уз гласовир романцу, која је била у јеку. Домаћица, најлепша од свију својом провидном бледоћом, седела је у наслоњачи, наслонивпга главу на облу мишицу, коју светлост свећа нозлаћиваше, и као да је ту беху приковала два ватрена ока, која су била унорно управљена у њу из једног бледог, у дугу косу уоквиреног лица, из лица, које је падало у очи у оној строгој једноликости ношње по етикецији. — Смилујте се и погледајте један пут оног сиротана Фијандуру, прошапута један глас иза ње. Јелена слеже раменима и покуша да се насмеје, јер војвода од Арања није био од оних људи, који се могу назвати безобразнима. Мало доцније, кад су се сале мало ио мало иснразниле и остало само још неколико њих интимнијих, неке постарије даме, које су хтеле но што по то још да мало проживе, иочеше шапутати: — Фијандура! Фијандура! Фијандурине песме! — лало пљескајући рукама у рукавицама. Али песник је био намрштен и неумољив. Он нритисну руком срце, да утиша буру у њему, и одбијајући захтев иопосно затресе олимпијском косом. Тада се све оне ирезреле Музе и Грације обратише домаћица и стадоше је молити са смешно претераним интересовањем за њено носрсдовање. Јелена и нехотично норумене и рече мирним гласом: — Дед' те, Фијандура, за љубав ових дама. Он одговори једним значајним погледом, развукавши бакенбарде као да се мало смешка и поклони се тако, као да је хтео рећи: — Због Вас! само због Вас! Па онда диже к татавану обдарену главу. Уснех је био огроман. Даме су изгледале као да их је обузео демон одушевљења, Арањо је пљескао као даје тшлудео. Беше се дигао такав урнебес, да се на вратима салона иојави Чезаре, уморен својим нрозаичким радом.

— Видвте кога ради?,.. видите кога ради?... шапутао је још узрујани несник Јелени на ухо, која је седела у једном углу, бледа лица и чисто као збуњена међу тим светом, што је пунио њену кућу. - Ради тога човека. што пише иозиве! И ја, који Вас носим у срцу као зрачак сунца, као мирис цвећа, као неку бољку, морам Вас оставити у наручју тога човека?. . Ах, кад бнсте знали, Јелена! како ме киње снови, лудорије, искушења!... — Ђутите! рече она. — Не! Не могу. Ја ћу полудети, Је^ена! Рад бих био, да Вам нред целим светом иокажем моје љубавне ране! Рад бих био, да умрем нред Вашим ногама! — Ђутите! — Ах! Ви! Хладна стено! Не знате шта сам препатио и од кад иатим! Колико пута сам у памети стварао Вашу слику и молилачки ширио руке ! Колико ли сам Вас пута склопљених руку преклињао, да ми ноклоните један часак небесног блаженства ! Колико пута ми се учииило, да у својој усамљеној собици видим Вашу сенку, Ваш дух, да осећам мирис Ваше иојаве и да чујем уз сгепенице шум Ваших корака, шуштање, Ваше хаљине, Вашу прву реч, нрви поглед... прве нољуице испод коирене!.... — Сутра! промуца Јелена загушеним гласом. (НАСТАВИЋЕ СК) МЛЕЧНИ ПУТ (ЗАПИОИ НБРВОЗНА ЧОВБКА] ОД В. Уманова — Каплуновског. I Она има право у свему и ја сам крив! То сам јој но ручку и сам казао, када јо изашла преда-ме са читавом барикадом непобитних доказа. Шга да се ради? Има случајева, где се човек бије и о дрво и о камен. Ама је ли то право? Оженио сам се из сграсне љубави, бејах осигуран, шта више, имађаше и еувишка, те сам с тога сматрао за дужност окружити најдражу половину извесним комФортом. На један пут, навикавши се на раскош, сурвао сам се у свпма предузећима и остао на чистини с малом нлатом, а на храни код поштованога стрица, докле му се то буде свидело. Нека све иде бестрага! Када сам саонштио Евгенији ту „малу" непријатност, пређе је пронички осмех и доста немарно избаци ч>разу, која је начинила преврат у мојој унутрашњосги. „Новци су твоји, а не моји... Могао си са њима радити шта си хтео 11 . То рече, па замуче, утонувши у читање несношл>ива Вегоша — 8егоша. Бар да ми је пребацивала, да ме је грдила, да је плакала, но месго свега тога она се понашала с неком поноситом неусиљеношћу. Евгенију моју сви пазивају лепотицом н ја се такођер слажем с јавним мњењем. Она је танкоћуасто, леио цЈшомањасто чељаде, јасних очију и античка проФила. „У вама су се очувале црте грчких богпња", рекао јој је не једном наш познати уметник, који беше вољан израдити слику њезину, и, ннје лагао. Страсао милујем оно спајање сгрогцх црта с извеспом гицкошћу у карактеру.