Zvezda

вр. 104

ЗВЕЗДА

сггр. 831

— Па добро, мама, ја ћу му бити верни пас, ја ћу га водити, ја ћу га чуваги, ја ћу га ипак волеги, ја ћу га увек волети поред свега тога, у пркос свему ! Била сам необичио узбуђена; моје јецање поче наново на сав мах и богме као да није хтело тако скоро да престане кад Јустина опет огвори врата п преко њеног доброг лица прећоше сви степени удивљења. — А где би ви, госпођице, тако плакали, што је господин Валант заборавио своје око! Па он ће за то купити друго, ако му буде требало још данас, а неће скакати у воду, што неће имати у свом лицу ову справу. И Јустина показа опрезно на врху својих нрстију Раулов монокл, који сам знала тако добро, са великим округлим етаклетом, оквиром од корањачне кости, који ми у тај пар изађе као свегио колут, али узбуђеност не даде ми да говорим. А мама нагло приступи Јустппи. — Је ли то оно стлклено ок » — Па јесте, милостива, а можда га зову и око од ерча, ја не знам; тек никако ово не стоји лепо госнодину Раулу и кад се буду венчали, нека му госпођица даде наочаре. Баш је смешно, што људи данас хоћо да глед- ју на једно око, а баш то мора бити помучно држати у лицу; бар ја не бих умела. Јустина искриви лице, набра уста, диже нос и нокушаваше да монокл утисне нод десну обрву. Ја се не могох више уздржати, моје сузе нређоше у луд смех... Тако сам била задовољна!....

Од то доба нрошло је двадесет и пет година... Раул је био изредан муж, иначе исто онако несносан, као што су сви мужеви; већ одавно ноеи наочаре и гледа е оба ока, кад хоће што да види. Монокл је смештен у једној шкрабији и ја га ЧЈвам, као спомен на цвеће и смех, иа ћу га оставити мојој умучади, ако ми их Бог буде дао; кћери су ми испрошене; ја сам се иожурила да кажем, да су алеје у парку вечером влажне п хладне... Све иде својим редом у овом свету, живот цролази и брзо од старога времсна неће друго остати, до ли стаклено око мога заручника. ' . ^ ЈЕСЕЊИ УТИСДИ У А/1БУМ Г-ЂИЦЕ ЗОРКЕ Т• Као што девојка, иосле забаве, после страсне игре и етрасних погледа од којих се лице зажари, у слатком заносу несвесно скида и немарно баца по соби за спавање комад по комад своје балске тоалете, тако је Природа, у јесец, поскидала са себе дивне украсе весеља и младости, угушила онојне мирисе који се са шареног цвећа на њеној глави шираху по целоЈ атмос®ерп, отерала из оголелих шума славује и леитире, и предала се слатком спавању пуном најчуднијих снова... Да ову промену изврши, њој је требало више од два месеца, два месеца борбе са собом, да после шарене тоалете пролећне збаци са свога пуног тела зелену одећу своје зрелости, >,имвол наде и озбиљности... И каква промена, какав дубок иреображај, Нико је не би мога > иознати у суморној хаљини од сиве

јесење магле, да нисмо с тугом пратили сваки покрет невидљивих јој руку којима је ноступно кидала лист по лист свога живота, и да нисмо глсдали суровост с којом су људи чупали с њених иуних недара слатке плодове њеног зрело доба... Ах! тако бива после свког весеља и после сваке младости .. Весели дани пролећа, кад се са цвећем и млада срца отвар|ју да приме љубавну росицу, одлетели су као снови огтавивши у нашим срцима лаке спомене на слатке изливе поверења и љубави... Природа је отерала осамљене парове са склонитих алеја калимегданских и топчидерских, и намеће и њиховим нсмирним срцима тужне тонове своје јесење новученосги... Она је иаркове лишила услужног лишћа које их заклањаше од ватрених и завидљивих погледа сунчевих и људских, и разјурила је несташне леитире који су присуствовали њиховим иоверљивим разговорима... Место веселостп и задовољствг свуд је завладада нека празнина и оншта сета .. Наш ноглед, навикнут на безбројне облике и удаљене перспективе, залуду тражи какав зелен нредео и хиљаду боја,.. Лишће, пожутело и немоћно, лагано пада у ирашину да га људи газе и ветрови се играју њиме... Његов је тајанствени шапат престао, нрестали су и небески акорди невидљивих певача у густом зеленилу.. Оголело дрвеће, као скелети, пружа своје дуге коштуњаве руке као несрећни Индијанци за време глади. Оно ћути и као да се стиди своје голоте... Његов број чпни се већи, у дугим редовима оно ее пружа и губи у сивој даљини... Из његових испреплетених гранчица одлети каква преилашена тичица, која не познаје околину и залуд тражи склоништа у голом крају, а понекад привуче нам поглед незгранни гавран који, с лгповском неповерљивошћу, иројури изнад наших глава тешко ударајући крилима... Изгледа да је он, заједно с нама и још неким не баш наивним створовима, остао као једини отановник наших крајева, јер је земља. у неком инстинктивном нредосећању, као добра мати, сакунила под евоје крило нежне створове своје и друге удаљила у пределе где ће бити без онасности... Сав се живот нрибрао као да прикупља снагу за сграшан, одсудан догађај... Наше се мисли заустављају на уснама и наше се душе Јповлаче у себе, На свачијем се лицу чита жалост и туга за својом нрош лошћу која се неће више поновити. Тешки, очајни дани меланхолије и туге! .. Сунце као да је свесно да нема више за кога расип- ти своју светлост. Још зарана оно се крене, велико и црвено, И; гледгно с Калимегдана, управи крупни корак за Швајцарска брда... Своју ужурбаност не може да прикрије. Види се леио како брзо корача, грабећи огромне просторе у бескрајној васељени. Њсгов брзи корак ни мало не личи његову достојаноству: наиа се чини да то не бива по његовој вољи, да и њега креће нека друга сила изван њега, или да нека жеља, можда страсна, жури овог ватреног колоса у собу за спавање, и номишљамо да и оно има нешто од наше ирироде, да нам је блиско... Ова но-. мисао умањује наше поштовање ирема њему: ми смо навикли да га замишљамо без сграсти које су везане за нашу природу, без мрља телесних и моралних... А у брзом корачању, које личи на бегство, оно се не обзире, исчезава, бацајући за собом последње зраке чији блесак не засењава више: ови ноеледњи, опроштајии погдеди, слаби и