Zvezda

бр. 106

3 В Е

3 Д А

С1Р. 843

бити — рече старица. Међу тим кћи стајаше ћутећи. Ја се поклоним и пођем. — Сигурно ћу вам јавити после подне. Збогом ! — Извол'те. Збогом ! Оамо заповедајте На улици ми лакну. Камо ваздуха да га се надишем. „Аја, не седи овај син мајчин у рају где ће таке тичице да облећу око њега. Ш Потреба је изискивала да одем из Београда. Е где год опет одеш — свуда мораш имати стан. Гадна ствар ! Три сам дана лутао по неравној калдрми новога града и једва нађох стан. Соба за невољу, главом скоро додирујем дрвену таваницу, а већ о елеганцији у оваким приликама •јадна ми елеганција — ни говора. Два дана никога не виђах у тој кући, сем старице са наочарима закаченим канапом за уши, једног прасета са ужетом око врата где ришка по дворишту, три кудрава кученцета и две црне мачке. Срећан бејах кад видех да у тој кући не постоји никаква личност која „не може да се начита". Трећи дан био је празник. Био сам у цркви па сам се око подне вратио. Уђем у своју собу. Како изненађење ! За мојим столом сеђаше ђида као гром. Лице му задригло и црвени се као слепачка тиква. По избријаној бради ударила црна длачица ; веђе му црне и усте као брчићи на наусници. Ручина му грдна да би њоме од једном убио скота. На њему је кратак капутић преко Јегерове кошуље, а панталоне је увио у чарапе и преко чарапа завио кајише који се на стопали између опута преплетаху. Кад ја уђох, он седи као и она кројачица и безбрижно чита син као да је већи господин од мене. — Помаже Бог — рекох ја. Он ми се окрете и преко наслона столичиног одговори : — Бог ти помогао! И још се не диже, а ја га гледам. — Ко сте ви, пријане ? — А ко сте ви ? Ја се нађох у небраном грожђу. — Па ђак што је овде узео стан — Е ви сте тај — па се диже тромо са столице и диже књигу са стола. — Ја мало читао за вашим столом — рече и пође на поље. „Црче ми душа" мислим се. — „Ја сам син ваше газдарице". Да се скаменим. „Ово да Бог саклони, ово се не да живети" мишљах у себи док се мој господин млади газда изволе извлачити из моје собе. Окидох капу, бацих Је на постељу и седох на исту столицу где је он седео. IV До тада је тај син мајчин био у винограду, а пошто је тамо свршио посао, дошао је сад

кући. Шта ради — жали Боже време које траћи! За његову је душу била непозната она немачка: време је новац. Имао је један диванчић пред кошем, на који се пење кад се отварају врата од коша. Ту је нагурао два три јастука изврнуо се на њих и штаради, само чита. Задубио се, мислиш штудира Канта, а шта чита то сам ђаво зна. Ја га гледам крадом из моје собе и мислим се : „0 благословени чов^ че ; свети дух се изли на тебе и ти уживаш као бубрег улоју. Ужинај кад те је она луда мати пустила! - ' Чисто сач му завидео ; и опет сам гледао да не проговорим нпкад са њим. Док ти ево среће једног дана. Ја седим и учим неки свој предмет. Неко закуца на вратима. Ја се тргох. — Напред. Врата се отворише и уђе — млади газда. О срећо ! Мени дође да му речем : „Молим вас, изволите се — вући на поље !" — Добар дан — рече он притварајући врата за собом. — Бог дао. — Ама ја бИх вас молио господине да ми дате једну књигу да читам. Пре неки дан претурао сам по ваи.им књигама и видео сам да имате лепих књига. Молим вас за . . . — Шта, претурали ? . . . — Само да прочитам, па ћу вам је вратити, а чуваћу је. — Опростите, ја ником не дајем књиге, јер ми се књиге узму, а после Бог да 'прости више их ја не видим. То.. . — Ја ћу их чувати... — Не дајем, не дајем. .. Његово господство, мој млади газда изволе покуњити нос и за тим се извуче на поље. „Дрскост" рекох „да он претура моје књиге". (свршиље се)

БЕЗ РОДА И ПОРОДА ИЗ ИСТОРИЈЕ САВРЕМЕНИХ ЉУДИ ИВ. ВУНИН (наставак) Познали смо се у марту. Мало раније беше код нас основано „музичко, драматско друштво", о чему сам послао допис у „Јужни Летопис". Дописи повећају моју плату у окружној управи са осам до десет рубаља месечно, и редовно сам извештавао „Летопис" о свима важнијим новостима и догађајим1 у нашем граду. Новинарским жаргоном пишем, подругљиво насмехнут, о стању народне трпезе и чајнице, о пуковским прославама, о женској добротворној задрузи, о дому у ком бедна остарина, измучена и унесрећена животом. упућена је да на крају таког живота врши неке неподобне послове, на