Zvezda

Ј 3 Е 1 3 Д А

95

Сииријана („Разведимо се") је ишла јошбоље. Пре свега г-);ица Шумовска је дама, и сама та околност искључује сваку могућност поређеља иамеђу н>е и београдских представљачИца. Но она долази у неколико сувише озбилша за ту улогу. Али је лри свем том, у нркос свему томе, врло вештачки играла, управо она је то вешто одиграла. Њен глас тако подесан за афектне и патетичне сцене прилагодио се овом Керетању и брбљавом мажељу Сипријане до невероватпости. Ма да се у овој улози нигде не даје маха њеном драмском таленту, она је у извесним сценама имала прилике развити своју велику моћ седукције. Као Јелисавета јебила просто сјајна! Управо била је да се боља и не може пожелети, јер су јој у овој улози чак и љепи мали дефекти били корисни и увећали усиех. Кад кажем дефект, мислим на љен језик. Па како је Јелисавета и сама била странкиља у Црној Горп, то је хрватски нагласак био добродошао г-ђици ЈПумовској. А ја већ не знам како да јој благодарим за оно дивно декламоваље ненадмашних Ђуриних стихова. Једва неког да чујем коме ти стихови из срца иду ! И како човек лепо разуме сада Јелисавету, кад види овакву једну жеву како је пала у оне необуздане људе, где јесве: и мржња, и јунаштво и љубав — кад се деси — необично и огромно. Г-ђица Шумовска је показала толико дражи и занимљивости, да је са свим појмљиво што су се Црногорци исклали међу собом. Таква само жена, као што ју је Ђура опевао, а г-ђица Шумовска предста ■ вила, могла је проузроковати толику несрећу, Боме човек због г-ђе Лујзе неће отерати ни свог слугу, а камо ли свога брата! Но прави и главни тријумф игре Г-ђице Шумовске био је у Франсини. Ту се она показала у својој моћи као велика, модерна драмска глумица. Заносна и бујна, страсна и искрена, доминирала је она целе представе тако, да су ови наши изгледали још беднији, но што се то могло очекивати. Ниједан момепат у улози није пропустила и улога је била перфектно компонована. „Франсина" је на нрви поглед једна врло духовита спрдња, а у ствари једна јака комедија 7 студија нрави извесног дела друштвеног, но закључци се њени врло лако дају генералисати. Спрдња је у овом : једну лепу и младу жену муж не цени довољно, и вара је на најглупљи начин. Жене никад не опраштају глупости — сем кад се оне због њих чине. И ова дакле жена, Франсина, запрети мужу: да ће му оног часа вратити мило за драго, чим се увери о његовом неверству. Он јој не поверује, него продужи, а она — не одржи своју претњу, поред све комендије и скандала шхо је правила. Па пашто онда та ларма? Нашто у опште цео тај комад? То би се „парче" пре могло назвати „много вике ни за што', као