Zvezda

106

3 В Е 3 Д А

Прва крађа, из невоље. Човек, жена и најстарији син у затвору; код куће јадни пилеж, све слабо, неодевено, глацно, бол^сно, Сутрашњица ? Будућност ? Веда, беда, беда... Биједа није ни по предмету ни по епизодама нова, али је испричано лако, искрено и са прилично локалне боје, што је прожело свежином неке новз атмосфепе, и није баналча. Лјпи су јој и неколики интересантни детаљи у описима (пред опћинском кућом ; старац Мазгицп ; излазак из затвора). И у Невери је љубавва историја с растанком, само чуднијим необичнијим. Знали се већ давно, пазили се. Он свршио војничку службу, она се вратида са васпитања мшастирског. Жељни куће, свога, успомена, поља, цвећа ваздуха... - Шга је немипо у тим часима, и каква је љубавутаквој идили!.. И ето сад ,худи глас да ће Маре остати у манастиру, пуче изненада селом и смрси у исти трен све његовз намишљчје." Дође и опроштдј. Он још у сумњи, збуњен, опијен зебњом, очаЈан ; а она са својом непопустљивом главом, отрована примамљивим језуигским бајкама, мирна, хладна, непоколебљива. -- И мени је жао, но која је корист? Ја сам свс преогорјела! — Све? — понови Иво, и угштљиво је погледа. — Све... Све! — одлучно ће Маре. Њему крв наврије живо у мождане, 'Граном оЈача. Хтједе наједном, да му се њена душа објави, да открије запретанс осјећаје. Дрхћући упита је: — И мене и нашу младост?! — и насрне, да је рукама оклопи. Маре се саже и нагну на се, а сестра Ивина улети међу њих и објеручке загрли је: — Остани, остани! ради свију нас! — мољашз је јецајућ. — Нико ме неће одвратити од добра! — опорно одврати дје-. војка и, истргавши се из загрљаја, хладно одбаци му с Богом и од ури низ камене стубе. Он застаде, као затрављен. Изнебушен гледаше за њом... Мало но мало сјети се свега. Влажне очи осуше се крупним сузамЈ, котрљаху се полагано низ блиједо лице, и некако бијаше му лакше — одахне. Наглим потресом наста велик преокрет мисли и осјећаја. Праћаше је погледом, свз док не замаче иза куће... а у души му пирну дах њене хладноће и небриге. Тај дах свега га захвати, заструји му жичгама и оетину му врућу крв. Причини му се, да му испред очију нестаје нечега, за чим је страсно гинуо, а да није право зчао шга ја, па, каца се скрозито објазичо,