Zvezda

3 В Е 3 Д А

107

запањен, скоро равнодушно прегараше се. И у исти трен отрже се од његових груди оно горко, несносно, што га дављаше. ОчаЈ попусти Бијесном морском пучином нагискаваху се валови и раснрштаваху се о зидине. Из даљега зачу се плаховита хука. Крупне капље почеше на ријетко сипати. — ХаЈде у кућу окиснућеш; невјера је! — јави му се отац, који се журно из пољч враћаше. — Невјера, невјера! замишљено понављаше Иво и у жељи да сунце још јецном синв, да га загрије, униђе у кућу, да измакне првој љутој зимњој вијавици." Невјер1 је чистије израђзна од прве, али тромије, и у првим описима развучеиа и претрпана. Шггња крај мора, „поваљони снопзви са црвеним макоаим ц?ијећем", буколичка слика на мирисавој непокошеној трави нису употре5љени мало пута, али ни у Ћипика ни:у ојз свежине. Само је слика искидана; детаљи лепо изабрани, нису увек вешто употребљени, гдегде, непрестано понављамо, бачени неповезано, збуњено.., У Жељвжниччом вагону. Опет беда. Осамљсни, јадни старац очекује о Вожићу сина из војске, али га неће дочекати... Ослабео, заморен, с раном на нози, јединац му је, на једном малом одпочинку у путу, клонуо, пао, и успаван издајничким мртвачким сном, засут снегом и вијаром, далеко од свога Божићњег бадњака и насмешљивог мајчиног лица, заспао вечито. И ова је доста уиотребљена. Лен јој опис чудне, страшне смрти, ако доста и потсећа ; а замерка у познатој, карактеристичној теми у .Ћиника, коју он провлачи свуда симпатично где то није само овако наивно, намерно, банално. Она је у Ћипика у идејама искрена, и у толико је нашем младом колу које даље гледа иза данашњег Усудовог обруча..., милије дошла његова појаза на књизи; али овде, још није толико једнодушно срасла с пером. Још је тенденција пишчева, још није душа приповедачева. Алелуја је символична слика радосне хвале неоесима, у Ускршњој песми с олтара, звуку звона и мирису тамјановом, уз невини, жртвенички, „тугаљиви јагањчев глас, пун опроштаја, милоте и праведности..." После свега, матемагичким језиком сабрано, са пуно, разуме се, резерва о скромној тачности суда и доброј вољи пишчевој да га прими са расположењем које рецензенат није губио читајући његову књижицу, Ћипик нам преставља писца младог, новог, још неизрађеног, и нарочито још, неодређеног и несређеног, али даро-