Zvezda

152

3 В Е 3 Д А

*

ши коме. Вечерају. Почињу да се разорузују, минтане откопчавају, колије свлаче, иојасе понуштају. А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте", чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо стид је. Чича Масе их дира, смеје им се и сити им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се : „Како од девојке, а нарочито од младе жене (а он се скоро био оженио) не може човек рахат да вечера" А оне опет одговарају : „Како, они, мужи, не могу да се наједу и напију. Сав им век у то..." — „Е па гато ћемо ? Извија се ч'а Масе. — Кад нам неје век у целиван.е. . — „0, о, шго си па за целивање, одговарају и кикоћу се. — Море, пуштај ге их ! Ко ће с њима да изађе на крај! Повичу остали. Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она, тлава јој погнута, око меко и мило, покрети топли а шушти „китајка" — антерија и свилени минтани на њој. — Наздравље вам и слатка вечера ! — И одлази на супротпу страну, доле, у дно собе. Око ње се остале начетају, згуре, а она их све скупља, као да их штити, а овамо одговара мужима на њихова пецкања, доскаче свима, али тако мило, понизно. Кад је човек тако виту, плаву, нежну а разговорљиву види, ко би рекао за њу, да је она, кад су је Арнаути грабили, уз пут их заварала и нобегла. Па чак, до наше границе у мушком оделу, ноћу и пешке, преко планина, дошла. Ту је пашао Томча који се баш тад врзао око границе као кријумчар и превео код њеног ујака који је још пре био пребегао од зулума и овамо се доселио. Тај јој ујак био богат и није хтео да је да Томчи који је превео, него моме чичи Манасији А од тада Томча не што неће да се жени, већ ни једна не сме да пођ'е