Zvezda

158

3 В Е 3 Д А

Томча на греди, што штрчи из кућна темеља, сео баш исиод Фењера. Гологлав, гледа у мутно небо, м^сец, и слуша из собе игру, песму, крике и весеље тек сад у свој својој силини. Снашка Паеа једнако нева. Томча час устаје, час седа, хлади груди, брише зној с лица. А кад убрише чело он и косу нонесе у прстима. Поче да савија цигару. Папир му се лепи, цепа, а дуван се просипа Одох у кујну да му изнесем жар у машицама. Тамо, у кући, из велике собе, песма, топлота, вино. Мужи почели да ишту пушке, а девојке се ослободиле и саме певају. Изнесох жар. А он, Томча, још није савио цигару. Скут му и колена посут дуваном и развијеним цигарама. — Ч'а Томчо, хоћеш жара? Ослових га. Он се трже. Ви му тако неугодно, што сам ја ту и гледам га. И једва дочека ово, зграби са колена једну развијену цигару. — Дај чичин... И поче да је пали, али невешто, гризући је жваћући, трепћући очима, челом. целим лицем од песме која долазаше из собе. У том снашка Паса запева силно : »Подухнуше сабазорски ветрови »И развише у јјул—башту ружу румену !« Томчи сузе навреше, сагну се еагрцну... — Пух! Хукну и сав дуван излете из цигаре, оста му само папир на уснама. Диже се. — Миле... — а не може да говори — кажи капу... шињел момак нека... донесе у механу... Не могу ја... Имам работу !.. — Не могу ! И оде, круто, тептко, гавећи оштро. Једва натерах момка да му однесе. Момак однесе, пођох и ја за њим, али се вратих, уплашен од писке и ларме што долажаше из чаршије и Томчин суров, промукао од беса глас: