Zvezda

166

3 В Е 3 Д А

стима светине; али ето и сав остали састав редакдије чини то исто." У овим горким речима Францускога иисца о Француским новинама, као оно у огледалу, огледају се на Јсалост врло јасне и познате нам црте других издања, која су са ревношћу, достојном боље ствари, узела себи за углед нариске сокачке листиће. Али шта да се ради? Јер, још није довољно само нознати зло; треба да ово познање води ма каквом делу. Ако се Фељетонски романи пишу, то ће рећи, да има људи, који се интересују за њих ; на тај начин долази се до врзина кола свога рода : да би се нроменио укус у публике, ваља променити литературу; али да би се литература променила; ваља променити укус у публике, којој се она обраћа. Стечаји и награде тешко да ће помоћи да се реши тај задатак; уметнички прозводи не стварају се по наруџбини ; они ничу органички, као прозвод извесне умне и наравствене средине. Жил Кларти и Адолф Врисон мисле, да очишћење и препорођај литературе може да буде само дело ђенијална писца; а донде докле- се не јави такав ђеније, ваља се постарати за то, да се добрим књижевним производима отвори што је могуће шири нристун у масу нублике и да се та маса чува од књижевнога блата. „У сваком одраслом човеку — вели Брисон -— живо је дете које воли приче. Нека се те приче пигау што је могућно лепше, не вређајући ни наравственост ни пристојност. И ја мислим, да би нараветвеност била заштићена, када би се влада, на којој је дужноет да се стара за народну просвету, одважила да до некога степена заузда штампу и да не допушта слободнога промета по јевтину цену оним прљавим производима, којима се квари наша младеж." Ово призивање цензуре у устима демократа републиканаца карактеристично је знамење нашега времена. Морис Вушор, познат тиме, што је удесио народно читање популарне научне течаје,више се ограничаванаплатонске жеље-