Zvezda

3 В Е 3 Д А

37

И у романсама, као и у лову па качкете, Тартарен је такође био први у варопш. ЕБзгово преимућство над суграђашша његовим било је у овоме : Тартарен од Тараскона немађаше своуе. Његове су биле све. Све ! Само, ко би га могао натерати да пева. Одрекавши се већ давао својах салонских лаворика, витез Тарасконски радије је волео да се загљури у своје ловачке књиге или да проведе вече у клубу, него да се, између двеју свећа тара сконских, удиви пред каквим клавиром из Нима. Те музикалне параде изгледале су му испод достојанства његовог. Па ипак кадшго, кад би било музике код Безикетових, наишао би он као случајзо, и после силних молби, пристао би да отпева са госпођом Безикетовом, матером апотекаревом, велики дует из Роберта Ђавола... Ко то чуо пије, ништа у своме животу чуо није... Што се мене тиче, сто година да живим, целог свог века ја не бих заборавио тај велики тренутак када славни Тартарен, свечааим кораком приђе клавиру, налакти се, и са својом позиатом пабуреном озбиљношћу, обасјан зеленом светлош^у са обојадиеане кугле апотекареве из прозора, иочне давати своме доброћудном тарасконском лицу дивљи и сатански израз Роберта Ђавола. Само шго се намесгио. а већ сав салон нроструји дрхтавица; слутило се нешго велико... Потом, после једаог ћутања, госпођа Безикет, започела би, пратећи се на клавиру : 0 ти, Роберте, кога волим, И коме се заверих ја, Зар не видчш страх овај ?... (2 пут) Смилуј се на самог себе, Смилуј се на мене !. . затим би тихим гласом додала : „Иочните, Тартарене", а Тартарен од Тараскона, забацивши руку, са стегнутом песницом, и са својом уздрхталом ноздрвом избацио би у три маха, својим страховитим гласом која пробајаше као удар