Zvezda

НИЧЕОВ ЗАРАТУСТРА У СВБТЛОСТИ УМЕТНИЧКОГ СТИЛА 471

Он је сиаситељ свију онпх одвећ нервозннх, нревећ осетљнвих људи, које одушевљава бесомучан нагон ка истини и јасности, ал.' који истини не могу мирно да погледају у очи, већ обухваћени језом, једнако опет окрећу главу од ње; спаситељ оних, који би да помажу, да спасавају, да мнре и равњају алп немају куражи, снажпо да шчепају и да гној нз чпра, из ране исцеде. Он је спаситељ онпх теоретичара безобзпрне борбе и оних теоретичара избегавања света и људи ; спаситељ оних песимиста стварности. Он је једном речи отеловљење модерног јуригаања и уиињања. Нарочито различни уметпички правцн садашњости наоде додирне тачке у Нпчеовом „Заратустри." Објективисте и натуралпсте впде у њему преставннка механичког гледања на свет, тумача Дарвннове науке и неустрашивог борца за истину. Субјективисте на против диве се његовом науку о значају, о праву ппдивидуалности. Они оће као и Заратустра, да у својим делима испишу само сопствене назоре, сопствени душевии живот. Идеалисте најзад, романтпчари и симболисте, присвајају са своје стране Ничеа себи. ради његове вере и тежњи, ка оном удаљеном идеалу будућности. У исто доба сматрају се и за пскључиве наследнике целе уметности. И доиста с правом Г Ниче нпје тога ради само изабрао библиски стил, што му се он чпнио најорнгиналнији п најпогодпији, већ што му се оријенталска Форма као таква лагодном чпњаше. Његову патетпчну природу, његов пун Фантасије дух наравно да одбијаше свака проста натуралистичпа уметничка Форма, а привлачаше неодољиво патос и богаство слика оријонталске поезије. Ничеово уметничко осећање и осетљивост одбпјаше с пспхолошком неодољивошћу све оно, што је, и што се зове неотесано реалистично. И када у пркос томе један модерни говорпик баш Ничеа за правозаступника бира, онда то ми изгледа исто тако једна неисплатима пронија судбине, као и чињенпца •— што правоверне социјалисте неке, баш овог мрзана пука и ирезирача пролетаријата, као једног од својих, као „нашег" сматрају! М. Конрад иозива се једном зарад оправдања натуралистичких теорија на речи Заратустрине: „Говорим ли о прљавим стварима ? То ми није још најуђе. Некада је пстина прљава, него кпд је она плнтка, човек од сазнања не радо у њену воду слази." — Ах, он тешко да би се на ову изреку позвао за своју уметност, да је помишљао на оно место у другој свесци дела ; „Човечанско, превећ човечанско" (МепзсћНећез, АИгитепзсћИсћев), где Нпче говори о неиромишљеним иредстављачима полу-животињства и њпхове са снагом н прнродом промењене незрелости н неумере-