Zvezda

а В Е 3 Д А

донију и друге делове Истока, па и сам Цариград, а Бугарска је рада, да то исто постигие својом „фелдшерско-медицинском" и „бабичкбм школом," — те већ и тај разлог, што суседни народи не заостају у културној борби, најочитије доказује потребу оснивања медицинског факултета и код нас. Као даљи пример наводи сс Румунија, која има већ два лепо уређена медицинска факултета, затим Грчна, у којој постоји медицински факултет од год. 1877., а и Хрвати и Вугари упињу се свим силама, да што пре дођу до те тако важне чињенице, па има и гласова, како ће земаљска влада у Сарајеву понренути иитање о оснивању свеучилишта, и како Ае тај аосао иочети баш са оснивањем медицинсхог флиултета , да не говоримо и о томе, како чак и Турсна има својих медицинских школа. На трећем месту доказује се потреба оснивања медиц. факултета и због најобичнијих материјалних уврока , дакле из чисто ирактичних аобуда и разлога. У том циљу изнети су званични статистички подаци, из којих се види да Србија нема довољно лекара и да ми, од свих суседа имамо н^јмање лекара, јер у Србији долази 1 лекар на 12.755 душа или 246.24 км 2 . површине... Има читавих срезова са једним јединим лекаром, а места и села — подаља од окружних и среских вароши, ма и не била тако мала - остављена су на милост и немилост врачарама и биљарицама, празновери и заблуди. Колика је оскуднца лекара у Србији још се боље види, кад се бројно стање њихово упореди с њиховим бројем у уређеним државама. Тако у Италији и Аустрији долази просечно 1 лекар на 2500, у Француској и Немачкој на 1500, у Енпеској и Јапану на 1200, а у северној Америци чак на 600. Кад би, дакле Србија хтела да достигне бројно стање лекара у културним државама — рецимо бар само оно у Италији или Аустрији — морали би веЛ данас имати најмање 1000 лекара — дакле више од иет иута толико, колико их данас ума. А Србији ће и после, кад већ једном подмири потребан број лекара требати годишње известан број нових лекарских снага, јер мора старе замењивати. Ако се узме умирање српских лекара подједнако са смртношћу осталог гра ђанства у земљи — дакле са 28.53°/оо годишње, као што то псказује статистика умирања из просека од г. 1891—1896. — и ако се поред тога узме још само 6%» годишњег одбитка на рачун телесног или душевног онеспособљења за лекарски позив пре смрти — онда излази, да би Србија годишње требала 35 нових лекарских снага па да подмири тек само редован годишњи губитак смрћу и онеспособљењем старијих лекара — не рачунајући у истп мах и на године с епидемијама (у којима и лекари више умиру), на прираст становника, па најпосле и на нарочите потребе наше војске, Према ЗВЕ8ДА кн>. I, ов. I. 6