Zvezda

стр' 118

3 В Е 3 Д А

бр 15

Иригу. Тако и јесте. Овај витез из нашег устанка родио се тачно у Иригу (и ако, узгред буди речено, не мислим да тиме крњим важност Бечкереку) од врло имућних и угледних родитеља. Мати Станкова Емица, бејаше жена оштрије нарави. Горопападно је викала по кући, грдила оца Станкова, правила „фертове" владала добро оклагијом, којом се вежбала у борењу по леђима свог доброг мужа, а оца Станкова који бејаше професор (ваљца грчког и латинског језика) и веома је волео јуначке народне песме и науку о језику. Посигурно се држи да племенити хајдук Станко није наследио ни једну црту од своје опаке и зле МаУгре,која је немилице злостављала и њега и оца му, од кога је по свој прилици и наследио стрпељиви карактер и племенити дух. На срећу његову, а и опште ствари мати му рано умре, те је његово васпитање у детињству остало само под утицајем његова кротка, блага и побожна оца, а све то имало је и доцније кроз цео Станков живот дпагоцених последица. Станко је дететом био слабачак, бледуњав, сув, протегљаст дечко са прозрачним ушима, плавом, увек набренованом, свиластом косицом и као небо нежним плавим очима, које вас увек гледе са неком сетом. Покрета је био кратких, тихих, кад иде кроз кућу (нарочито кад папа чита какву стару књигу) па бисте рекли да је Станко са оном својом вижљастом, прозрачном појавом пре дух него дете. Е, али и класично васпитање оца његова, држим, доста је томе фином кретању помагало. Једним словом дете без замерке: кротко као јагњешце и мирно, мирно, Боже, што но реч као бубица. Друга се неваљала деца јуре улицама, кад се пусте из школе, гађају каменицама, туку и каква још не чине чуда и покоре. Станко брижљиво покуии сво'е књижице, пољуби свога доброг учитеља у руку (он га је много волео и увекбига нежно помиловао по плавој косици) па тихо, кротко, ногу пред ногу, гледећи преда се, право својој кући, Права очина крв : ако би у путу угледао мравића или [бубицу (а као послушно дете гледао је преда се, да се не спотакне) он ће је пажљиво обићи слишавајући се узгред и шапућући смирено: „пи11а 5а1ие бте уЈгШ1;е, пи11а ујг Ш з зте 1а6оге а . Код куће остави пажљиво своје књижице и седне за јаузн, што бејаше парче мУлосбјоода^ с млеком или кифлица са маџуном од шипака. (Никад кад једе не измрви). После јаузна узме своје књижице и злтрепери његов меки, нежни гласић, којим прочитавашр лекције. После дневних лекција из јуначких народних песама најрадије понављаше стих: |А злат-тан му лит-тар под-дзвецкује".... (како он то кз.'ј . раше). „Права моја крв!" изговорио би сав срећан отац н,егов гледајући сина и с поносом мислећи сигурно како се у њему развија будући витез. Наравно да је овако нежно, фино дете морачо много пропатити од разуздане дечурлије. Једаред неко у школи од другова знајући Станка и његову „упечатљиву душу" (како је отац о њему говорио) доносе у школу миша завијена у неку мрежу од танке Жице па га баци пред Станка. Станкови танани

(што рекао неки) нерви не могаху издржати тај грозни варварски и изненадни препад и он дрекну и паде онесвешћен као свећа. Полише га водом, трљаше сирћетом и кад га једва мало опоравише однеше га кући. И сам је учитељ лично отишао и испричао оцу Станкову овај немили догађај. — Да, да, упечатљиво дете, нежна душа — шапуташе отац с поносом. Учитељ то потврди. „А, тај ће вам то одболовати ! То је велики потрес за овако осетљиву природу... Да, да тпј ће одболовати... Ни мање ни више: права моја крв, права моја крв !" заврши отац Станков почосито и помилова синчића по. бледу челу. То је био један од многих немк^пХ догађаја из д?тињства Хајдук-Станкова. И заиста оболовао је он ту варварску, свирепу шалу свога друга, управо недруга. А и како би поднео тако што. И јесте он права очева крв, јер и један и други окретаху главу кад би момак клао пиле за ручак и стресу се нервозно од главе до пете. А већ пуцањ из пушке могао је имати тежих последица за танане нерве старог класика и његова сина, те мекане, племените душице. Што је главно Станко је показивао врло велика дара и наклоности за учење класичних језика. Још док су другови његови срицали букваре он је већ знао изузетке за трећу деклинацију, а у томе је ваљда први зачетак идеје да се доцније одметне у хајдуке. Учитељи су га хвалили због одлична учења и при мерна владзња, добијао је и награде на крају шкомске године, а отац се поносио. * Растао је тако мали Станко под нежвим старањем свога доброг оца у богатој кући, пуној изобиља, васпитаван за велики позив племенита јунака. У образовању ништа му не сметаше што га је често мучио његов нежни стомачић кад би се прејео мушкацона или палачинки што врло радо јеђаше. II Бурни догађаји у младости Станковој Још онај страшни догађај са мишем, који се догоди у најранијој младости хајдук-Станковој јасно је обележиотрновиту и мучну стазу којом ће поћи овај наш јунак кротким кораком, још то бејаше страшан предзнак немилих бура и вртлога, које очекиваху ову трагичну личност на усколезаноме мору његова живота. Е, али: „свет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној" као што беше душа младога Станка. Тешко је он подносио злу судбину, јер то беЈаше нежна природа, која се као каква ретка племенита биљчица одгаји, уз пркос непогодну климату, у саксији класичног образовања (како би се изразио, бар тако држим, г. Момчило). Али, Станко је добро знао ону славну изреку, коју толико пута понављаше: „пи11а 5а1иа зте ун1и!;е..." и то му је, уз темељно знање изузетака за трећу деклинацију давало истрајности нове снаге да корача и даље мирно и кротко по оштром трњу, што му га немила рука зле суДбе по стази Живота стере.... *