Zvezda

вр. 16

ЗВЈЈ

3 Д А

стр. 125

водом и мирисима, зејтин за косу и помаду, четкицу за зубе и водицу за испирање уста, четку за косу, чешљеве, четке за одело, самовар за чај, неколико паклића руског најбољег чаја, па онда неколико кутија пилула са креозотом, капљице за стомак, капљице против зубобоље, повећу количину кинина, сајдличког прашка, антипирина и још вазда других потребних ствари које су сваком човеку неопходно потребне. Ништа није заборавио, све је било попаковано и сложеио у куфере, а у велике дењкове увезане спаваће хаљине. Још само чека да се осуши опрани веш и попегла па да се крене на мучан пут. Најзад уз пркос кишовиту времену бејаше и веш готов, осушен, уштиркан, попеглан и сложен опет у нарочити велики куФер. Станко направи неколико опроштајних посета својим добрим познаницима и виђенијим личностима у Иригу, узме пасош, крштеницу и сведоџбу о свршеној класичној гимназији, погоди фијакер и једна проста кола за пртљаг и тако се крене на пут у двадесет другој години свога живота. Фијзкер се љушка преко равна поља, Омир подскакује уз кола „а златан му литар подзвецкује." Станко се, изнурен неспавањем од мисли и дугом припремом, извалио изнемогло на седишту, натукао цилиндер, те га •саставио с обрвама, метуо ногу преко ноге и отворио књигу па чита, а с часа на час дигне главу и поглед му се изгуби у дугој равници а мисао утоне у бурну будућност која га очекиваше. Жао га бејаше сгога места рођења, тешко је пао тај растанак на његову нежну душу, а нарочито што у Иригу остави своју милу Розу. Даде се тако у мисли држећи отворену књигу на крилу, туга му испуни душу и сузе покапаше његове блеђане образе. Није могао читати, књига му испаде из руку и он извади из џепа од иберцига флауту, којој предаде сву своју болом и тугом љубавном устрепталу дуи'у и забруја лрхтав тужан звук његове флауте дивном мелоцијом оне песме: „№т с!ет Кт§ ћт Еће \ у 1г зсћеИеп..."

* Кад допутова до Саве превезе се скелом и упути се право Шапцу. Чим стиже тамо разбере за најбољи хотел у коме одседне, да се после дугог путовања одмори. Механџија му даде доста лепу собу и Станко се смести ту, пошто нареди да се преткодно проветри. Г1ошто се умије млаком водом затражи меланж, јер друго пиће сем воде није пио из чистих хуманих разлога. Сутра дан обуче Станко фрак мете белу машницу око врата и беле рукавице на руке те у званичним посетама обиђе виђеније представкике турске власти у Шапцу, представи се и учини познанства, јер то је био најобичнији ред учтивости. Он је хтео да каваљерством и добротом туче своје противнике. За тим направи још неколрко посета виђенијим грађанима и врати се уморан у хотел, да озбиљно размисли шта му ваља даље предузети. * И ако хајдук-Станко бејаше чврста карактера, те не напушташе велику мисао да треба помоћи бедном народу

ипак му бејаше тешко изабрати начин борбе и освете. Управо на освету није ни мислио, јер он се чак згрозио беседе неког простог необразованог свештеника који у црхви под одеждом а с крстом у руци заврши „варварским" речима : „нека небо прашта, али ми морамо пролити крв угњетача наших и осветити Косово." Још тада су подишли Станка жмарци и његова племенита душа, напојена узвишеним узорима племенитих јунака сл чистог класичког врела, згрози се при тако свирепим речима, којима се, још у храму господњем, где треба да се сеје чиста љубав и благост према ближњима тако грозним тоном прокламује зверска, дивљачка борба. Станково лице онако као после оптужна лека пребледе кад чу такве речи, сав се стресе и отресе нервозно рукама узвикнув: „Ух, ух... крв,... крв! Мајн гот... Ух... страшних дивљачких појмова"... Морао је дакле предузети ма што, морао је .измислити ма какав начин борбе, али као што доликује алеМ! нитом узвишеном хајдуку. Он се грозио и с одвратношћу мислио на оне крвожелт и крволочне хајдуке ниске и свирепе, који проливаху крв људску, те њоме појаху своје осветничке мачеве, као што бејаше Старина Новак и остали њему слични крволоци са зверским ћудима. Он није могао ни помислити да интелегантан, племенит, узвишен хајдук сме употребити та ниска нечовечна средства, која не вођаху правој мети, јер је још из детињства знао изреку, која му вечно бејаше у памети : „1Чи11а ва1из зте У1гШ1е..." * После дугог размишљања прохесапи и умом промисли да ће најбоље бити да разбере за какву добру и ваљану хајдучку чету, где би наравно могао бити у добру племениту друштву људи виших хуманијих погледа на борбу са Турцима. Држао је да је већ прошло време дивљачке борбе ножем и пушком у руци и да су модерни хајдуци племенити људи високо образовани, који ће благошћу, — смиреношћу и добротом победити неотесане варваре-Турке. Ношен таквом мишљу разабра за неку хајдучку чету, која обитаваше на планини Церу (то му се већ није свидило, ачи шта је ту је, није се имало куд.) Спреми се увече за пут, погоди кола и спреми у мали, ручни куфер најнужније ствари колико док оде и размотри ситуацију. (Наравно да пилуле од креозота није заборавио). Сутра дан га на његову заповест пробуди момак, који донесе пред врата собна очишћене ципеле. Хајдук Станко се обуче званично, јер излази пред арамбашу и после многог дотеривања поручи меланж, нареди да се у кола ме.те куфер, кишобран и иберциг (пошто се нешто време мутило) а он у руци понесе свог омиљеног Хорација, да се мало и душевно наслеђује у снежем пла. нинском ваздуху. „Ох, ал' ће то пријати моме слабом здрављу" мишљаше задовољно у колима, возећи се за планину Цер. Путем се често пипао за џеп, да му не испадне и изгуби се молба, коју је написао харамбаши хајдучке чете и уз њу приложио крштеницу, сведоџу о свршеној I класичној гимназији и остала потребна документа.