Zvezda

стр. 146

Е 3 Д А

вр 19

На мах слетеше звери, лисица мзђ њима стоји, И два подигла прута, А овца кад вука спази, нах<е у смртном страху Преко каљава пута. Курјак је зубима зграби: „Не бегај, грешнице једна, Већ признај грехове своје, Можда због твоје душе клетва на мене паде И на све другове моје." Лисица стишава вука, и с крстом прилази овци, И стаде зборит тијо : „Не дршћи, не бој се ништа, погледај само добро, И ја сам овде, пријо. Бог се расрди страшно, те помор с неба посла, Да своје створове затре, По пољу и по брду кужни се ваздух шири, К6 пламен живе ватре. Пред крстом овим светим ми наше открисмо душе, И сваки заклетву даде; Не дршћи, не бој се ништа, отвори орцз своје, И иризнај грехове саде." Збуњена сирота овца, пред очи мрак јој пао, Нит види, нит што чује, Само се у томе краку ко две сијвју жишке Очи у гладног вује. „Ја не знам ни грех штаје, — промуца овца тихо, И доле обори главу, Можда сам згрешила данас, што даље од свог стада Пасла сам туђу траву. „Д остр , грешнице једна, од пакла грех је црњи !" Рикнуше дивље звери. Курјак је зубима зграби: „Сац црном и грешном крвљу Паклени грех опери !" Зверови у дивљем бесу разнеше сироту овцу И трага од ње не би А Бог ту жртву гледа, па се смилова вишњи И помор позва себи. Д. Ј. ДимитријевиЛ

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ЈОВАН ВУКОМАНОВИЋ — Миленко М. Вукићевић I Планина Рудник јесте име поносито за свакога Србина обновљене Србије. То је она планина, која се налази између крагујевачкога, подунавскога, ваљевскога и рудничкога округа. То је она планина, о чије се кршеве саломи силна најезда угарска у време славнога цара Душана. То је она планина, која чуваше кроз векове свест о слободи народа српскога, а чије горе однихаше у крилу своме оне див јунаке, који почетком овог века скочише на оружје, саломише ланце

непријатељске, сатреше снагу душманску и потресоше из темеља целу турску царевину, будећи све остале хришћане Балканскога П.олуострва да се дижу на оружје. Рудник је срце Шумадије, удар његовог била осећао се по целом српском народу. У његовој околини Србин се диже и први и други пут против свога непријатеља. У подножју његовом налазе се места, где су поникли знаменити људи првога и другога устанка. Ту су прва бојишта првог и другог устанка, ту је град Рудник, ту је и Љубић. Одатле је српском народу синуло сунце слободе прве четврти овога века. Ето, та знаменита планина, тај поносити Рудник, што онако гордо уздиже главу у средини Шумадије, одгаји у свом крилу и Јована ВукомаповиИа , брата кнегиње Љубице и шурака Милоша Обреновића, првога кнеза обновљене Србије. П У подножју самога Рудника, налази се и данас село Срезојевци, које се негда звало Царевиб. У време „Кочине Крајине" у овом селу беше чувена, задружна и богата кућа Гаврила СавиКа ВукомановиЛа. Гаврилови претци одавно су се доселили из Херцеговине*), ту се настанили, обогатили, и још пре рага Кочина беху чувени трговци, који имађаху веза са најчувенијим трговцима и највиђенијим људима тога доба. .Уз „Кочину Крајину" и ова српска кућа, као и многе друге, беше пристала уз устанике, те ратоваше с Турцима. „Кочина Крајина" заврши се без успеха по српски народ. Турци се опет вратише у Београдски Пашалук и почеше владати по старом. Баш по завршетку Кочина рата месеца маја 9. на летњег св. Николу нађе се Гаврилу Вукомановићу унуче од другог му сина Рацослава. То беше Јован.. Он је четврто дете у оца му Радослава и матере Марије , која је доведена из Дружетића, од куће Дамњаника. У оно доба ретки су били српски домаћини који би књигу ценили, а још ређа места, у којима се налазила школа или учитељ. Међу те ретке домаћине долази и дед Јованов Гаврило. Он је давао по које дете из своје куће калуђерима у манастир Никоље, који се налази на левој обали западне Мораве под брдом Кабларом , да научи књигу. Тако су му већ свршили школу унуци Ратко и Лука, вратили се натраг кући, и већ се чињаху припреме да се на место прве двојице старијих воде друга двојица млађих Јово и Арсеније. Само се чекаше још да се прослави св. Лука, крсно име куће Вукомановића. Међутим деси се нешто те Јована задржа да не оде у Никоље. *) Стари Вукомановићи иселили су се из Пећи и отишли у Херцеговину. Кад тамо, у Херцеговини не могаше опстати дођу под Рудник, у Страгаре, па се одатле преселе у Срезојевце на речицу Царевић.