Zvezda

бт >. 19

3 В Е 3 Д А

стр. 151

комедиГе „1^е сЈери1;е с!е Вотђ1дпас". На тим дчевним преставама у Француској Комедији, највишеје школске младежи, ђака, професора, и онда читаве породице које са љубављу нег УЈУ У своме домаћем фоаје-у осећај према правој појезији и уметности. Колико би од њих остало ту на згаришту да пожар бијаше мало одоцнио ? Па ипак... ипак није само разорена Комедија над којом данас Париз плаче, пало је и једно њено чедо заједно са келиком мајком. Даровита и млада глумчца Жак Анрио нашла је страшну смрт у бесном пожару... Ах, да трагичне ли и грозне смрти, којој жртвом паде ова млада уметница! Како је дирљива и тужна историја њених последњих тренутака.... — Ту су је мало пре пронели — причаше ми један раденик у плавој блузи —лице бејаше спржено, црно... коса опаљена, изгорела. Хаљине у крпама. Ужасан воњ печена меса дизаше се са тога нежног тела. Руке јој бијаху грчеаито стиснуте... Ах, раиуге тјдпоппе... морала је са грозно мучити. И још је дисала, бијаше још жива. Умрла је ту преко пута у апотеци... Кажу да је била необично лепа... Јадно дете !... И стари, жилави масон, који зацело дотле не зкађлше да и постоји какова.г-ђица Анрио, убриса сузу која му бејаше овлажила трепавицу. Са колико ли саучешћа и туге неколико стотина хиљада душа понавља вечерас ову тужну историју. Над њеном смрћу цела Француска плаче. Кад је букнуо пожар г-ђица Анрио бејаше у својој ложи (гардероби). Опремала је се да у „Бајазиту" игра Заиру и ту је изненадише облаци дима који долажаху из унутрашњости позоришта. На прву опомену своје служавке она покуша да се спасе али да ли из страха, или што не познаваше добро унутрашњост позоришта^ или од силног дима који бијаше загушио ходнике, она је се загубила у дугом узаном ходнику, ту је пала, и ту јој је дим и огањ донео страшну смрт. Крај њезиних ногу нађоше и њено мало псетанце, јадна животињица скончала је као веран пратилац заједно са својим господаром. Жан Анрио бијаше најмлађа чланица француске Комедије, тек је неколико месеци како је ступила под моћну заштиту те прослављене куће, па ипак колики је успех пожео њен млађани таленат. Бијаше то красна плавуша пуна нежности, пука грације, са великим плавим очима које гледаху са сцене пуне живота, пуне неке топле ми* лости и младости. Пре неколико дана видео сам је у Диминој „Дијани де Ј1ис" као Лисо. То су још њезини деби, све те улоге другога ранга, али јој прецсказивиху велику будућност, јер у ње беше и воље и дара и необичне лепоте, а и крви уметничке; мати јој је даровита глумица Анрио у Антоановом позоришту. И место све те сјајне будућности, ево људи око мене помињу сузних очију њену трагичну смрт. Мало даље, под аркадама Комедије, у блату и води стоји елита, сав цвет уметничког и књижевног Париза. Чини ми се, да сви ти људи очајним погледима гледају издисање великог самртника — Француске Комедије. Ту је председник министарства Валдек Русо ; министар просвете Лејпи, ту су заступници председника републике ; ђенерали ; Официри ; академцч: Сарду, Лавдан, Ачеви,

Ларуме. Академик Жил Кларти управник Комедије, тај даровити болешл>иви чичица, изгледа поражен, смрвљен, Као младић лети он лево и десно, отима, носи, покушава да спасе што је могуће од оне богате архиве која је поверена његовом старању и у којој се чуваху толике реликвије из доба Молијерова. Узњегаје читав његов дом, сви уметници чланови Комедије. Има можда нечег глумачког, нечег театралног на изразу лица у тих људи, али ко може посумњати у њихов бол, у њихове осећаје у овсме -тренутку где они остају сирочад, где им зао удес отима тај рођени кров, ту Јфагоцену кућу у којој су некоји од њих провели цео живот, стекли све богатство уметничке славе и појили се оним опојним пићем — пљеском и хвалом публике. И заједно са тим патријархалним домом нестало им је и другарице Анрио која бијаше понос и драж њиховз компаније по лепоти и нежности својој.... Муне-Сили, тај бард Француске Комедије опкољен је својим друговима. Сваког тренутка он подиже своје велике очи, оне страшне Еципове очи, које не виде пламен, не виде дим, али осећају да се ту крши, ломи, да прзпада, горе но у најстрашнијој трагедији. Уза њ су Барцч, де Фероди, Коклен са<М, Ламбер, Пон Муне, Бзр, Дифло, Придон, ту су и г-ђе Дидлеј, Барте, Марси, Брандес, Ванда де Бонза, Решанберова. Саа. та уметничка деца гледају издисај своје љубљене мајке. Крај њих су и-сви други париски гчумци. Сав тај уметнички свет, бијаше се окупио да подели насрећу својих другова, јер, зар та кућа не бијаше понос и слава свију њих. И стари Коклен је дошао да оплаче колевку своје славе, и да понуди бескућним друговима уточиште у своме позоришту. Ту је и ђенијални Антоан. Како је длрљива та слика свију тих великана поражених општом несрећом. Жене, лепе и прослављене жене, краљицз светеких позорница, оденуте свом париском раскоши, газе црно блато, воду и пепео, под колонадама Комедије... На њима је раскош и сјај, на лицу туга а у очима сузе за несрећном пријатељицом... Париз 9. тарта. Пре него што ћу вам послати ове своје утиске, хтео сам да бацим још један, последњи поглед у пространу дворану Молијерова дома. То је данас гробница негдашњег сјаја и лепоте. Позорница преко које је прошло толико славе, која је потресала толико срдаца, са које је грмео дивовски Талма и божанствена Рашел, пропала је данас у мрачну дубину под свод~ве Комедијз. Партер и галерије изгледају као огромно огњиште, као колосални жртвеник на којему су догореле ломаче у част митолошких богсва. А шта је живот), шта је борбе, шта је буре прешло преко тог партера и тих галерија ? Ту је сарањен класицизам, ту су стара господа под перикама дрхтала од злости пред обешћу младих романтичара, ту је се пиштало, пљескало и чупело оне значајне вечери приликом премијере Игова „Ернанија". Ах, како ли су се тресли онда ови зидови од бурна клицања младих грла. Ту јв и романтизам сахрањен. Ту је се родио Дима, тује никла његова слава, да се и она данас застиди пред голишавошћу нових теорија, нових идеја.