Zvezda

стр. 188

3 В Е 3 Д А.

вр . 24

Кршида је прсте, изгледала је као очајаик. Марији се ражали. Сав јед и горчина прође је. Она опет виде своју Савету, али несрећну, па се и сама заалака. — Па шта сад мислиш ? — упита је. Савега јој иаде око врата. — Сиасавај ме ! — Како ? ! — Зовни га!. . Јест, јест, њега, Милорада ! Нека дође к теби ; и ја ку тамо доки !... Слушај, слушај само како мн срце лупа ! Види како дршкем ! Молим те, Марија, сестро, обећај да ћеш га звати ! — Али... — Не говори ништа, само обећај ! Не пребацуј ми, јер ми не можеш ништа више реКи, шго сама себи рекла нисам ! Ти му само јави, напиши ! Он је добар — доки ће ! Ја сам га већ толико аута увредила па ми је опростио ! .. Марија заврте главом. — Не слути ! — дрхтала је Савета. То ми је ј^дина нада. Не разбијај је да бар ноћас у њој проживим. — Па шта мислиш сад ? — Не питај ! То ћеш знати сутра ! — Добро, зваћу га. Кад је сутра дан отишла Маријн, затече ]е саму. Нека ледена слутња сви јој се око срца па не умеде проговорити. Али се савлада те запита : — Јеси га звала ? — Јесам. — Па ?... Марија се маши џепа, извади писмо те јој га предаде. Она баци грозничав поглед на њ па дрекну и седе. Писмо је гласило : Поштована Госиођо, Хвала Вам. Нико ме на свету није толико обавезао као Ви, и Бог ми је сведок да нема те жеље коју Вам не бих испунио. Па опет, ето, не могу се одазвати Вашем позиву. Да се то тиче Вас саме, ја бих се болан из постеље дигао ; али то се тиче једнога створења које не заслужује. Најзад, шта хоће та госнођица ? Какви ли јој још прохтеви неће доћи. Пишете, да би желела да ме види, као да сам ја само зато на свету да ме она виђа кад хоће и презире кад јој воља дође. Онростите, али ви сами видите да је то немогућно, јер је недостојно једног човека да буде и шаква сшвар. Молим Вас, будите тако добри, те јој у моје име изјавите да је ја разрешавам од њене речи, да ми је жао али се не љутим, чак јој честитам и желим сваку срећу. Још једном хвала Вам на свему и молим Вас да примите уверење о мом поштовању и оданости. 20 — VIII — 1893 год. Милорад ВиловиЛ. Београд. Нису речи проговориле. Савета се диже, али је страшно изгледала. Оне лепе црне очи беху помућене. — Куда ћеш ? — Кући. — Прибери се. — На што ? Свеједно... Збогом! Па се уаути вратима. XIV. Од тога дана Савета више не имађаше срца, јер нити га чу ни осети. Чинило јој се да је у некој просторији без краја, у неком ваздушастом простору по коме је летела а не ходила. Нека чудиа равнодушност беше овладала њоме. Што су год хтели чинила је. Ишла је с мајком и Витомчровићем те бирала намештај, па је нристајала на све што би они одабрали. Није се бринула ни о томе како ће се распоредити тај намештај у новоме стану који је одређен у једној кући њиној. На све је одговарала пристанком. — Је л' да је ово лепо ? — Јесте. — Хоћемо ли ову слику овде ? — Можемо. — Је ли да ти је будоар царска намештен ? — ДаСви су били с њом задовољни. Мајка јој беше баш радосна. У том стиже и свадбени дан. Све јутро она беше мирна. Облачила се, чешљала и китила сасвим као што треба. Нека равнодушност овладала њоме, као да јој то не беше пресудни дан у њеном животу. И кад јој дође девер, и кад је узе под руку и поведе колима — исти израз на лицу. Поздрављала се са свима мирно, хладно. Пролазила је улицама а није видела никога, онај силни свет изгледао јој ]е као мравињак. Тек кад у цркву уђе, кад је запаву мирис измирне, кад смотри венчане венце на столу — обузе је лака дрхтавица. Дах јој застаде кад јој црквењак нриђе и рече: „изволте"; једва се прибрала... И гледаше Витомировића крај себе. Како је мртво изгледало оно суво лице и како хладно гледаху оне његове мутне, црне очи ! О^ети страшну одвратност нрема њему. Двери се отворише. Свештеник у златотканици стојаше пред њима, очнта молитву, даде им свеће и метну ирстење на руке. Кад се прстен дотаче њене руке, њој сину кроз главу : „Оков !" Неки страх и неодлучност обузе је. Корачала је уз песму „Слава тебје, Боже наш, слава тебје !" до насред цркве и ту застала не видећи никога до оне мумије крај себе, и не чујући ништа док свештеник њено име не изговори. — Савета, имаш ли драгу и истиниту вољу поћи за овог мдадића што га крај себе видиш ? Хтеде рећи : немам, али је опет обузе неодлучност и у том колебању свештеник ионови питање. — Имам. — Да те није ко натерао ?