Zvezda

вр. 24

3 В Е 3 Д А

стр . 189

— Није. — Својом драгом вољом? — Да. И сад осети једну врелу руку у својој. Мало што нијо дрекаула. Ваше није знала ништа : све јој се ујединило пред очима и више није разликовала личност од личности.... •x* * Свршено је све. Већ су дошли у стан у иратњи кумд, девера и старојка. Она се повуче у своје одаје. у своју невестинску собу. Како ли беше дивна та одаја ! Вешта рука је све удесила за уживање и драж: и они бели застори на постељама, и она руменкаста светлост, што падаше озго на отворено плаве тапете, и онај миомир што се разастираше свуда и испуњаваше одају пролетњим дахом. Али лепој невести то беше гробница. Ушавши унутра, она се, онако обучена, баци на диван. И на очи јој изиђе све као у панорами, све што је имала и изгубила, Бледа слика човека, кога је свом душом волела, стојаше пред њом и погледом пуним прекора гледаше је, а тај поглед као да јој говорио : — Шга си учинила? Шта ти је то требало ? Унесрећила си и мене и себе ! Никад, никад више, ни у вечности нећемо се наћи! А она склопила руке па моли ту драгу слику да је не оставља.... На једанпут осети неку руку на своме рамену. Диже главу и иретрну. Над њом стојаше — муж. — Шта је, голубице, — рече јој. Што се плашиш ? И помилова је по бледим образима. Она врисну. — Но, но, шта је ? — Оставите ме ! — Шта! ? — Молим вас, оставите ме ! Идите ! Као Бога вас молим, идите ! — Хе, хе, чедо моје, сад се не иде! И куда бих ? Ја сам сад у евојој кући и код своје женице! Него, стегнута си тако, брате! Де да ти помогнем да се свучеш. То мн је онако и неко задовољство! Па јој приђе и поче откопчавати струк Она га хтеде погледом задржати и погледи им се сусретоше. Нзегово лице, .нешто од вина, нешто од узбуђења, беше црвено ; из оног црног ока, што је јутрос у цркви онако безизразно гледало, зијаше сад нека страсг гадна, грозна, прождрљива; беона му на очима закрвавила. Она се згрози. Напреже сву снагу, одупре рукама у груди његове и гурну га те посрте. — Натраг, господине ! — Охо ! То би јуначки! А је ли ? Од куд сам ја теби господин ? Зар ја нисам твој муж ? Муж сам ја, душо, муж! А да ти докажем, ево ћу пољубити та наиућена усташца! Чекај само ! Па јој приђе. Ухвати јој обе руке једном руком а другу сави око њена стаса и повуче је себи...

Она осети неки врео дах, дах вина помешана с дуваном; затим једне вреле усне што тражаху њене.... Памет је остави, смрче јој се, у грудма је нешто стеже, дах јој се устави, нешто је загуши као да ју је неко за грло стегао и — она се строполта као мртва на под. Дуго је боловала и једва се придигла. Ово што живи не може се назвати животом. Лекари су јој прописали оваку дијету : — Не смете се смејати, не смете се радовати, не смете се љутлти, јер патите од срца. Један тренутак узбуђења па сге — свршили ! "«ссвојз>г»»

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

обор капетан — Миленко М. Вукићевић —

(Свршетак) Ово бегство патријархово, и одступање немачке војске убунило је највећи део српскога народа, те нагне беажти према Сави и Дунаву. Турци су их гонили, те је том приликом силан свет изгинуо. Раванички летопис о томе вели : „У овом „рату патријарх Арсеније IV, пећки, даде се бег„ству и с њиме народ многи и иноци мвоги, и „владика нишки Ђорђе Поповић; од овога пре„дела, од Пећи и Новога Пазара. и од Косова, и „сва Србија даде се у бегство уз Д/нав за Нем„цима. Тада многи народ хришћански Турциза„робише и у плен одведоше; тада беше скрб и „жалост велика и приде' патријарх с народом у Београд*)". За све ово време још се бавила немачка војска у Нишу, и тек је оставила Ниш 9. октобра 1737. Исто тако и Станиша Марковић повукао се уз немачку војску кадје ова почела одступати од Нов. Пазара. За њима је ишло много света. Међу тим октобра месеца прикупи се до 3.000 Турака у Новом Пазару. Стану пленити, палити и робити са обе стране западне Мораве. Тада Станиша Марковић скупи 600 својих војника, удари на ове Турке, стигне их близу Нов. Пазара. Од њих убије 96 људи, 60 рани, а 150 заробљених Хришћана поврати.**) У овоме већ је настала и зима 1737. —1738. године. Обе војске провеле су зиму у својим зимским становима. За све то време војске су се спремале, да, чим настане пролеће, отпочну даље војевати. Кад наступи месец мај 1738. године вој*) Гласник Срп. Учен. Друш. књ. XX. стр. 13. само је овде под годином 1738, а није под 1737. год. **) РајиЛ, издање од 1823. књ. IV. стр. 205.