Zvezda
8*
•к Н. II Ж Е Б Н О С Т
115
Ту жељу своју он је постигао не може боље бити. Ношто је •оппсао орпјенталску нечпстоћу п несносну калдрму у српској престонпцп. он се с највећим уживањем возп до Забрежја па српском броду, „па ком је све српско од канетапа до најмање послуге". Српска команда на броду потреса његове словенске жпвце, јер зна да је све то друкчнје у његовој отаџбпап. Алп му н та радост па кратко бп, јер чим ступп на обалу код Забрежја п уседе у кола, он вндп грдне пзлокане друмове, а страховито труцкање до Уба у мало му не пстурп црева п.з утробе. 0, како је у том погледу опет све лепше у његову завпчају ! II још је срећан што је пзабрао баш најравннјп пут до Уба, н то у августу, кад је еве суво п красно. А да га Бог нанесе у пролеће плп преко зиме, па још тамо пегде кроз Омоље ■или преко Букова, он би тек онда умео причати н о београдској калдрми и о српским друмовима! Овако смо, хвала Богу, опет јевтпно прошли. У Београду су га упутили у Тамнаву п у околпиу аранђеловачку^ где још постоје неколнке имућие и јаке задруге. Писац у главпоме -опиеује само унутрашњи ред у кући и стајама, сиомиње бројно стање задругара и чељади п свраћа нажњу на велпчнпу непокретног нметка и живог мала. 0 улози коју је задруга имала у прошлости и коју пма и сада У културно неразвијеном друштву у погледу моралном н социјалном, ппсац не говорп. Та страна овог пнтања, внди се, мало га је ннтересовала. Тек на завршетку свог путописа са две-три реченице обележава своје гледиште п у том правцу, које и ако нпје неправилно ипак је посве скучено: ,Неоспорно је да су овакве задруге од утидаја на моралну н материјалну јачнну нар >да. Кад бн у којој земљи •постојале саме задруге, не би било нн сиротнље ни несрећних људиАли за напредак људског духа и рада задруга не само да није довољна, већ је, може се рећи, сметња". ,0на је своју улогу завршила : сачЈвала је народ од унутарње пропасти за време робовања туђинцу ; ч;ачувала му је језнк и веру, н повратпла му је опет слободу. Сад уступајући модерној струјп и иовпм ногледима иа спет, постепено изумире. Чувати је тако болеспу, бпо би посао који се хрђаво пдаћа". Чешкн чнтаоци ће из овог путоппса г. Днка, до ситница упознати уређење и жипот српске задруте. За њнх ова друга страна н није од важности. Они су културом толико одмакли, да бн заиста ■био залудан посао, па п бесмислпца, говоритп њнма п за њих о важностп породичне задруге н њепом утпцају на моралнп п матерпјалнн живот народа.