Zvezda

В 0 I, А 9 како веле, сам Бог послао, да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. Изабраше из своје средине десеторицу, који ће отићи странцу, те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да са прими за вођа. Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе и заврши овако: — То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће, па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад, када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли отранче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да сиасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? ... Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже ни главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: Оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи и —■ мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, кратко и ладно процеди кроза зубе: — Хоћу. — Можемо ли дакле поћи с тобом тражити бољи крај ? — Можете ! — процеди мудри странац не дижући главе. Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи. Саопштише збору срећан успех, додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.