Zvezda

В О Ћ А

19

горе упропаети. Две етотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало. — Па зар нисте сви на броју? — процеди воћ не дижући главе. — Како то питаш? Дигни главу, погледај, нребро} колико нас остаде на овом несрећно^г путу. Погледај какви смо и ми што остадосмо. Воље да нисмо ни осталп пего да смо овакве наказе. — Не могу да погледам !... Ја сам слепац. Настаде тајац. — Јеси ли у путу вид изгубио? — Ја сам ее и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страовито учи планином и носи увело .лишће: по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослуто грактање. Сунце сакривено облацима, који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном стЈзаху. — Куда ћемо еад ? — процеди један гробним гласом—- Не знамо \ Београд, 1901. г.