Zvezda

СЕЂАЊЕ

Често пута тако када месец синс .Га одем у башту да ме туга мине. Заборавим за час овај живот клети, II мисао пустим нек у прошлост лети ... Тек листала гора и свежином дише, Тек се луг зелени и мило мирише, Природа те бујна у нов живот мами, А ми код оваца у планини сами! Седимо под жбуном неми, замишљени, Нит' се ја њој кунем, нити она мени. Ал' кад је погледим она порумени, Сјајно јој се лице на мах запламени; Очи спуети доле, ох, те очи плаве, И намешта, чупка везене рукаве .... А кад сунце нагне и кад мир овлада Поскачемо и ми. — али камо стада ? Ветрић љушка лишће мирисно и меко А клепка се чује далеко, далеко ! . . . Сокољаник.